Otkako sam došao u Italiju pa u naredne dve - tri godine napisao sam oko dve stotine pisama. Bio je to moj način da se nekako održim ne prekidajući kontakt sa onim delom sopstvene ličnosti u kojoj je čučao pisac novinskih tekstova.
Pisama je bilo dve vrste: pre svega privatna, pisana prijateljima u kojima sam objašnjavao svoje postupke ili stavove, ili opisivao svoj novi život , ali i javna, tkz. otvorena koja su bila namenjena ne samo primaocu nego i širem krugu čitalaca. Na pisanja ove vrste pisama me je uvek motivisalo javno istupanje pojedinih ljudi iz oblasti politike, mojih znanaca ili sugradjana, ali i meni sasvim nepoznatih ljudi. Najčešće su to bili oponenti mojim političkim ili moralnim stavovima. Sasvim je moguće da primaoci ovakvih pisama nisu bili baš oduševljeni mojim upornim nastojanjem da im ukažem na neke njihove propuste ili zablude, a takodje je sasvim sigurno da u pismima, gledano sa aktuelne vremenske distance, ima izvesnih preterivanja. Ali su ona, takva kakava jesu, bila izrazom ne samo mog duševnog stanja nego i aktuelnih prilika u zemlji koje su se na specifičan način prelamale kroz moju emigrantsku dušu.
Nekadašnjem Pančevcu koji već dugo živi u Kanadi.Upoznali smo se slučajno u kući našeg zajedničkog prijatelja Milana Ramjanca. Poslao sam mu ovaj faks sa osnovnom idejom da se raspitam može li se kako otići u Kanadu.
Pismo nastalo i poslato pre mog odlaska u Italiju. Steva je stari novinarski vuk koji je s uspehom uredjivao list Industrije stakla "Naša reč". Veoma sam ga uvažavao i kao profesionalca i kao čoveka. Još jedno moje veliko razočarenje. U vreme prvih krupnijih lomova u Jugoslaviji postaje izraziti nacionalista. Njegov politički idol je Vojislav Šešelj pa on služeći se bez zazora metodama "srpskih radikala" u svom listu "Nedeljne pančevačke novine" rado objavljuje razne prljavštine na račun "izdajnički opredeljenih" kolega, a sve u slavu i u intersu srpskoga naroda. Nije odoleo primamljivoj ponudi opštinskih vlasti da za njihov račun predje u redakciju "Pančevca" i kadrovski je ojača. Ubrzo, suočen sa nepodnošljivom strahovladom nove urednice Slobodanke Rakonjac, napušta ovu firmu i bavi se drugim novinarskim poslovima isključivo za račun vladajuće stranke.
Pismo nije poslato. Isprva nisam imao adresu, a potom me je mrzelo da se bakćem sa poštom. Spada u svojevrstan vid autopsihoterapije. Napisao sam ga da ne bih pukao.
Poslednje dve godine pred odlazak u Italiju u mom životu je trajala jedna lepa priča sa tužnim završetkom zvana "Novi Pančevac" kojoj sam posvetio jedan popseban blok ovoga sajta. Kasnije, 1995. u tim novinama koje sam prvo uredjivao ja pa potom njen formalni vlasnik i osnivač pojavili su se tekstovi koji su me ponekad provocirali da na njih reagujem. Jedna od takvih reakcija je upravo pismo tadašnjem saradniku tog lista Milenku Mihajlovu. Tekst će biti nezanimljiv svima onima koji ne poznaju prilike u pančevačkom novinarstvu, a pogotovo onima koji ne vole oštar i jedak stil.
Olgu Z. sam upoznao krajem osamdesetih godina praveći, jedne prilike, intrevju sa njom. Bio je to jedan iz serije razgovora sa ljudima koji su odrasli u Pančevu, a potom, na sasvim drugom mestu, nastavili karijeru. Gospodja Zirojević je doktor istorijskih nauka i naučni sardnik Instituta za istoriju SANU. Specijalizovala je "turski period" srpske istorije i vrstan je znalac i tumač starih turskih deftera. Nastavili smo da se družimo i povremeno vidjamo na Akademiji nauka, a Olga je, na moju molbu, kasnije objavljivala svoje tekstove u obe novine koje sam uredjivao .
Pisma Vojinu, ili o prijateljstvu
Nastala tokom 1995. i 1996. i upućena Voju Krkobabiću, tadašnjem uredniku "Pančevca". Pisma mogu biti zanimljiva samo onima koje zanima kratka istorija pančevačkog novinstva tokom poslednje decenije dvadesetog veka. Drugima - ne.
Tadašnji načelnik južnobanatskog okruga i jedan od najvatrenijih pristalica politike Slobodana Miloševića, bio je glavni izvršilac svih naloga iz vrha SPS - a usmerenih na gušenje slobode javne reči u Pančevu. U odnosu na druge njegove partijske kolege on se razlikovao jedino po tome što je iskreno verovao u opravdanost svojih postupaka kao i Miloševićeve politike uopšte. Ta gotovo neverovatna prostodušnost i naivnost u politici koštale su ga karijere jer je tokom jedne od partijskih čistki ispao iz kadrovske vrteške. Njegovoj partiji su u to vreme, umesto vernika i zanesenjaka sve više bili potrebni beskrupulozni i tvrdi tipovi. Iako se Batalo nikako nije mogao ubrojati u takve, njemu ipak pripada nečasni oreol glavnog partijskog egzekutora u Južnom Banatu. Ovo pismo, njemu namenjeno, je u Pančevu preštampavano i umnožavano te jedno vreme bilo vrlo čitani samizdat. Jedan stariji gospodin koji je u to vreme "terao" svoje privatne novine, uspeo je čak i da ga plagira zamenivši Batalovo ime, imenom jedne ličnosti sa pančevačke opozicione scene i potpisavši se ispod svega kao pošiljalac. Gospodin je, inače, bio poznat kao proučavalac i popularizator "bon - tona".
dr Dušanu -Montiju Todoroviću
Iako je bio znatno stariji od mene dr Dušana Todorovića, znanog pančevačkog specijaliste za dijabetes, smatrao sam za svog vrlog prijatelja. Ovaj vrstan stručnjak, literata, znalac slikarstva, zaljubljenik u Toskanu i Firencu i nadasve vrlo živ i pronicljiv duh, predstavljao je za mene svojevrsnu intelektualnu provokaciju. Razmenili smo nekoliko pisama od kojih je ovo koje sam izabrao pisano nekom vrstom njegovog stila kojim se rado služio.
Aleksandru Petrovom Karadjordjeviću
Prestolonasledniku jugoslovenskog prestola
Nadica Pjević je u prvoj polovini devedesetih siva eminencija pančevačkog SPS, osoba koja retko javno nastupa, retko daje izjave, retko se bilo kome obraća i veoma retko osmehuje. Tiho je nestala sa pančevačke političke scene kao da na njoj nikada nije ni postojala .
Vodja pančevačkih socijalista, nakon Siniše Batala, moj nekadašnji prijatelj. Karijeru je počeo kao veoma ambiciozan arhitekta i direktor jednog od OOUR-a pančevačke gradjevinske firme konstruktor. Na tom mestu sam ga i upoznao pišući o nekakvom priznanju koju je njegova firma dobila na Novosadskom sajmu.Vrlo prijatna, komunikativna osoba, te samim tim moje najveće razočarenje. Ni u snu nisam mogao da zamislim da jedna takva ličnost može da se pretvori u tvrdog partijskog birokratu staljinističkog prosedea. Otkako se upustio u politiku nismo se niti sretali, niti kontaktirali u bilo kom obliku.
Neverovatna prirodna pojava na pančevačkom političkom nebu. Nadobudan, agresivan, beskrupulozn, ovaj pančevački učitelj bio je nadležni opštinski "ministar" za obrazovanje i javno informisanje. Sve drugo što bih rekao o njemu bio bi sasvim valjani povod da me tuži zbog uvrede.
U vreme kada je pismo pisano bio je sekretar Udruženja književnika Pančeva.
Socijalisti iz Kačareva, večitom predstavniku ovog mesta pančevačke opštine u lokalnom parlamentu. Agilan i preduzimljiv šef tamošnje mesne zajednice vremenom je postao jedan od najgorljivijih apologeta vladajućeg bezumlja
Tada uredniku revije "Start 013", lista opštinske organiyacije Socijalističke partije Srbije
Odborniku SPS u pančevačkoj Skupštini opštine
Tekst napisan kao reagovanje na vest o penzionisanju dugogodšnje sekretarice redakcije ovog nedljenika Šumadinke Radonjić. Nije objavljen.
U vreme kada sam mu pisao ovo pismo, Jojić, inače moj sugradjanin, obavljao je odgovornu dužnost saveznog ministra za pravosudje. U istoriju srpske i jugoslovenske spoljne politike ušao je kao prvi čovek koji je u jednoj diplomatskoj noti predtavnicu jedne medjunarodne institucije nazvao kurvom.
Tada već predsedniku pančevačke opštine, nakon pobede "šetača". Prvo pismo je poslato na dan konstituisanja skupštine opštine koja je pripala opozicionim partijama, a drugo je odgovor na Mikovićev poziv da se vratim u Pančevo i prihvatim se uredjivanja "Pančevca"
Sociologu iz Trsta, mojoj dragoj prijateljici.
Upravniku jugoslovenskog dramskog pozorišta. Nikada nisam saznao za sudbinu ovog pisma pa čak ne znam ni da li je stiglo na odredišnu adresu.
Direktorki pančevačke Gimnazije a u povodu njenog smenjivanja sa tog mesta
Mom drugu iz vojske, Dalmatincu.
Sada već pokojnom profesoru Flozofskog fakulteta u Beogradu.
Urednicima"Pravoslavlja"
Zahvaljujući mom dragom prijatelju, svešteniku Savu B.Joviću, redovno dobijam list Patrijaršije SPC "Pravoslavlje". Ovu novinu povremeno čitam već nekih dvadesetka godina, još od vremena kada sam kao mlad novinar bio dežurni urednik na prelomima moga lista u štampariji "Glas" u Beogradu. Osnovna impresija koju imam o "Pravoslavlju" je njegova anahronost i nepoštovanje elementarnih pravila novinarskog izražavanja. O tome sam često i dugo govorio sa jednim od najagilnijih urednika ovog lista g. Draganom Vukićem, ali ni on, kao ni drugi profesionalno opredeljeni urednici "Pravoslavlja," nije mogao da izdrži pritisak konzervativnog krila SPC pa je napustio ovo nezahvalno i opasno mesto.
Ovim putem obratio sam se dvojici urednika "Pravoslavlja":
i
Profesor Smiljković je u vreme kada je pismo napisano, s početka 2000. godine bio ambasador SRJ u Beču. Jedna njegova neodmerena izjava (Miloševićevi amabasadori, uz retke izuzetke bili su pravi šampioni u lupetanju) potakla me je da napišem ovaj tekst i prosledim mu ga elektronkom poštom
Kolegama iz redakcija nekih italijanskih listova
a u povodu donošenja zloglasnog Šešeljevog zakona o štampi
Pismo nije objavljeno.
Reč je o dobro uredjivanoj i čvrstoj novini naših iseljenika u Kanadi. Posredstvom interneta od njih sam dobijao izbor kvalitetnih tekstova objavljenih u srpskoj štampi, a izmedju ostalog i poruku urednika lista u kojoj je poslao jedno kritički intonirano pismo nekog od čitalaca. To pismo, koje se može pronaći u produžetku moga teksta me je potaklo da napišem malu priču o narikačama.
Poslato elektronskom postom u avgustu 2000. Tog leta nismo išli u Srbiju. To je bila prilika da se skitamo malo okolo. Pismo je pisano kolokvijalnim jezikom kakav se koristi medju prijateljima. Kome takav stil ne odgovara, može slobodno da ga preskoči.
