Čudne su se stvari događale sa tokom moje saradnje sa "Kolubarom". Baš čudne. Sa ovim listom u vlasništvu i pod nadzorom mog dragog prijatelja Zdravka Rankovića počeo sam da sarađujem još 1993. U to vreme ljute inflacije, kada se jedva preživljavalo, prvi honorar koji sam dobio od Zdravka za jedan tekst o političkim prilikama u Pančevu bio je pravi dar sa neba. Tada se ova časna novina zvala "Valjevac" i tako je ostalo još neko vreme do, ako se ne varam, 1996. Ja sam tada već uveliko bio u Italiji i živeo život osobe potpuno izgubljene u vremenu i prostoru sa jakim navalama nostalgije koja mi je rasla kao kosa. U tom, za mene veoma teškom periodu iznenada se u mom životu se ponovo pojavio Zdravko Ranković. Bio je prvi čovek Odande koji se setio da i dalje mogu biti od kakve koristi njima Tamo. Pozvao me je telefonom i poručio tekst o jednoj od veronskih biblioteka.Bio sam se grdno namučio oko toga teksta jer je moje poznavanje italijanskog jezika tada bilo na veoma niskom nivou. Ipak uspeo sam da prikupim materijal i sačinim taj člančić. Tako je počela "italijanska faza" naše saradnje koja traje i dan danas, tokom koje sam ja sve više postajao neka vrsta virtuelnog Valjevca, a da toga uopšte nisam bio svestan.

O tom gradu do tada nisam mnogo znao, odnosno mnogo sam više slušao o Valjevcima nego o Valjevu, a od sve okoline njegove, najviše sam poznavao Divčibare.

Sa Zdravkom sam postao prijatelj telefonskim putem. Pune četiri godine uopšte nisam imao predstavu o tome ni kako izgleda, a Valjevska čaršija mi je živela u sećanju kao kakva maglovita slika sa jedne od gimnazijskih ekskurzija. Prvi put sam se u tom mestu i u redakciji "Kolubare" pojavio u leto 1998. godine. Od tada moj odlazak u Valjevo prilikom svake posete Zavičaju postao je gotovo ritualan.Takođe, ritualni su postali i Zdravkovi telefonski pozivi. Iako znam kada je rok za slanje teksta, ja ga neću ni započeti ukoliko me Zdravko ne pozove telefonom. To je moj jedini uslov.

Za "Kolubaru" pišem i danas. Pošto je reč o mesečniku, mojoj urođenoj lenjosti veoma odgovara njen ritam izlaženja, ali, sa druge strane taj period od trideset dana prepunih raznih događanja predstavlja pravu muku prilikom koncipiranja uvodnog teksta čije je pisanje moj redovan zadatak. Pre svega, nisam mogao da se vezujem za pojedinačne događaje već sam morao da svim tim zbivanjima pronađem nekakav zajdnički imenilac. Kao i u svakom drugom poslu i ovde se radilo o ostvarenjima različitog kvaliteta. Moja duga apstinencija od silovitog svakodnevnog pisanja ponekad je rezultirala izvesnim poteškoćama u iznalaženju prave, i što je jos teže - sažete slike. Potrudio sam se da odaberem najčitkije tekstove koje sam podelio po godinama izlaska.