Veoma retko sam osećao potrebu da na neki način fiksiram dogadjaje koji su oplitali moj emigrantski život u Italiji. Ipak, pišući naručene tekstove ili pak pisma prijateljima, bio sam prinudjen da se dotaknem i sopstvene svakodnevnice. Tako se desilo da sam na predlog Grujice Spasovića, urednika "Naše Borbe" u decembru 1995.godine nedelju dana vodio dnevnik koji je potom objavljen u istoimenoj rubrici nedeljnog dodatka ovog lista.
Iz gomile pisama koja sam napisao uvek i rado izdvajam jedno koje je pismo samo po formi . Nastalo je na veoma čudan način. Prvo mi se javio zvuk prve dve reči: "dragi momo". Osetio sam snažnu potrebu da napišem nastavak. Tako je nastalo ovo pismo koje sam uputio jedinom Momi koga sam znao: mom profesoru filosofije u pančevačkoj gimnaziji Momčilu Paraušiću.
* * *
Mnogo puta do sada bio sam u prilici da pišem nadgrobne govore. Pisao sam ih za ljude koji su mi bili dragi kao i za one koje nikada nisam poznavao.Veliku većinu ovih pisama čuvam tako da ću neka najuspelija možda prikazati i na ovom sajtu. Medjutim, govor koji sam pročitao nad rakom Ljubiše Firuleska, jednog od likova iz pisma Momi u potpunosti zaslužuje da se nadje medju mojim autobiografskim spisima iz prostog razloga što su svi emigrantski životi slični bar u dva momenta: prvo svi emigranti su gubitnici čak i onda kada su tamo gde su došli nešto uspeli ili bar misle da su to učinili i drugo,sve su emigrantske smrti iste: jer su uvek neka vrsta reprize. Svaki emigrant umire dva puta: prvi put kada odlazi iz zavičaja i drugi put kada mu čitaju govore.
Moj drug i kum Ljubiša je umro dva dana pre nove 1999. godine. Sahranjen je u mestu Montekija di Krosara do kojeg se stiže kada se sa autoputa Venecija - Milano izadje kod mesta Soave, pa krene gore, prema brdima.. Molim slučajnog namernika koji pročita ovaj tekst, a zatekne se nekad u blizini ovog mesta, da svrati na Ljubin grob i da, umesto sveće, zapali cigaru.
(napomena, tekst je pisan ćirilicom)
* * *
U povodu proslave 131. godišnjice osnivanja Pančevca, aprila 2000. zamoljen sam da kao jedan od njegovih glavnih urednika napišem prigodan tekst. Naslovio sam ga sa:
Januara 2001. sam na sajtu Radija B92 pročitao poziv našim ljudima koji žive u inostranstvu da se jave i učestvuju u jednoj od emisija "Apatrija" gde se razgovaralo u mogućnostima povratka u zemlju nakon demokratskih promena započetih u Srbiji s jeseni 2000. godine. Pozvao sam B92 i u telefonsku sekretaricu izručio sledeće reči:
* * *
Urednik kulturne rubrike u "Pančevcu" Edvard Jukić je posredstvom interneta obavio intervju sa mnom koji je objavljen u jednom od aprilskih brojeva ovog lista 2001. godine.On je sačinio pitanja, a mene zamolio da shodno uspostavljenom običaju u intervjuima te vrste napišem uvodni tekst kojim bih se na neki način predstavio.Naslov je otprilike glasio:
Novine bi trebalo da budu žešće
* * *
Ipak, dešavalo mi se ponekad da usprkos urodjenoj lenjosti napišem štogod samo zato da bi neka moja vidjenja prilika u kojima sam živeo bar unekoliko fiksirao. Ali, kada sam počeo da opisujem svoje italijansko okruženje shvatio sam da o tom ambijentu, osim varljivih impresija ja ne znam ništa drugo. da bi ti tekstovi bili kompletni i vredni objavljivanja trebalo je dosta raditi za šta nisam imao niti vremena niti strpljenja. Tako je nekoliko tekstova koji je trebalo da čine jednu seriju putopisa namenjenih "Pančevcu" zauvek ostalo da trune na hard disku, a na molbu Gorana Lupinke, urednika omoljičkih novina "Život sela", sačinio sam nekoliko tekstova koji opisuju prilike na italijanskom selu. Jedan od njih će se i ovde naći.
Tih nekoliko tekstova grupisao sam pod zajedničkim naslovom