JNA ili Ljubljana u mom srcu
Pre nego sam 10.oktobra 1980. stigao u Ljubljanu na odsluženje vojnog roka, u ovom sam gradu boravio svega jednom i to par meseci ranije. Mirjana i ja smo, krstareći Jugoslavijom, u glavom gradu tadašnje Socijalističke republike Slovenije proveli samo nekoliko sati. I pre toga, na neviđeno, Ljubljana je za mene bila jedna gospostvena urbana pojava, tako da sam bazajući po njenim ulicama mogao samo da potvrdim prvobitnu impresiju.
Moje odredište toga dana je bila Vrhnika, gde je trebalo da se javim zarad odsluženja vojnog roka, ali sam od kuće namerno krenuo nešto ranije nego što je bilo neophodno kako bih imao ceo dan vremena da šetam po Ljubljani i uživam njenom još tada izraženom evropskom šmeku. Posle samo nekoliko dana provedenih u vrhničkom garnizonu, naređeno je da se nas dvojica: Žarko Igračić iz Maribora i ja imamo javiti u Šercerjevu kasarnu u Ljubljani gde smo bili upućeni na obuku za teleprinteriste. Tako sam se ubrzo ponovo našao u ovom meni vrlo dragom gradu.
Šercerjeva kasarna koja se nalazila na pedesetak metara od stadiona fudbalskog kluba "Olimpija" sa desne strane idući Titovom cestom od centra ka periferiji nije se baš mogla ubrojati u posebno komforna vojnička staništa . Na kompleksu militarnih zgrada koje su pre velikog rata bile sedištem artiljerijskog puka, osećali su se vidni tragovi vremena.Ogromne oker žute zgradurine, dugi hodnici, velike, hladne spavaonice, obilovale su vlagom i hladnoćom. Sa druge strane, te 1980. godine započet je u JNA jedan u nizu glupavih organizacionih eksperimenata. Umesto da u vojsku budu uzimani obveznici po slobodnoj proceni i izboru, rešeno je da svi momci koji su te godine završili srednju školu, obavezno moraju stupiti u JNA, bez obzira na to da li su bili namereni da nastave školovanje na univerzitetu ili ne. Tako je u kasarnama nastala neopisiva gužva jer su vojni kapaciteti bili pretesni da prime celu generaciju rođenu 1962.godine. Ta prva eksperimentalna generacija u koju sam i ja, sticajem okolnosti upao, nazvana je oktobarskom klasom, jer su služenje vojnog roka započeli u desetom mesecu.
Ja sam se tako našao u jednoj prastaroj kasarnskoj zgradi okružen sasvim mladim svetom. Bio sam najstariji u oktobarskoj klasi jer su svi ostali bili najmanje sedam godina mlađi od mene. To je svakako imalo svojih prednosti jer su me starešine tretirale kao ozbiljnijeg i samim tim pouzdanijeg pa su mi stoga klasične vojničke obaveze kao što je čišćenje klozeta i pranje stepenica veoma retko zapadale. Ipak, prvi dani u već pomenutom sivom ambijentu bili su vrlo mučni. Tada je, uz sve ostale glupe regule, postojala jedna koja nam je u početku posebno zagorčavala život: naime, vojnik, pre nego što položi zakletvu nije mogao da izlazi u grad. Tako smo prvih mesec dana bili zatočeni u tom, za nas tesnom prostoru, bez ikakve mogućnosti da promolimo nos na ulicu.
Sa prvim izlaskom u grad počelo je i moje druženje sa Ljubljanom. Svaki deo varoši me je posebno privlačio, iako o njemu nisam gotovo ništa znao. Kada smo ja i moja grupa kretali ka centru grada, prva stanica je bila samo par stotina metara dalje u kafani kod "Figovca". Tu je točeno jako crno pivo, a služena su jela od konjskog mesa. Retko smo kad jeli, ali smo pivo pili vrlo često. Ta prva krigla služila je za zagrevanje.
Posle smo odlazili na zatvoreni bazen "Tivoli" uredno snabdeveni opremom za kupanje. Pošto je već bila pozna jesen, a kasarna hladana kao robijašnica, imali smo veoma malo prilike da se ljudski ogrejemo. Stoga je odlazak na bazen služio kao prilika da isteramo hladnoću iz kostiju pa smo pod tuševima provodili i po sat vremena rizikujući da se pod mlazevima vrele vode zaradimo lake opekotine. Potom smo odlazili u poslastičarnicu ili, kada je bilo više novca u restoran "Pri vitezu" gde se služila divljač a zbog visokih cena bilo veoma teško spaziti sivomaslinastu boju vojničke uniforme.
Prilikom ovih izlazaka u grad moji stalni drugari su bili Savo Medigović iz Budve i Željko Komlenović iz Goražda. Obojicu sam i kasnije sretao. Savu sam našao u Budvi kako spava u nekakvom magacinu prehrambene robe gde je radio, a Željko je jednom dolazio kod mene u Pančevo. U to vreme trebalo je da dobije posao teleprinteriste u nekoj našoj ambasadi.
Posebno zadovoljstvo mi je pretstavljalo druženje sa vojnicima sa Kosova, sa Albancima. Znao sam nekoliko albanskih reči i pozdrava, a Enver Petrovci, glumac i moj nekadašnji "klasić" sa Pozorišne akademije me je naučio nekolikim albanskim pesmama. To je bilo dovoljno za uspostavljanje prvog kontakta sa ovim bez izuzetka veoma zatvorenim momcima. Oni su se družili međusobno, međusobno pomagali i štitili se. Tek tada sam se prvi put uverio koliko su svetovi kojima smo pripadali, iako državljani iste zemlje, udaljeni i samim tim nedodirljivi. Bio sam isuviše mlad, a ideološkim drilom još uvek otupljenih čula da bih sebi postavljao pitanja o svemu ovome. U svakom slučaju bio sam jedan od retkih kome su poklanjali poverenje. A jedan od najčešće ponavljanih prizora je izgledao ovako: kada bih u trpezariji stavio jelo na poslužavnik i krenuo ka jednom od dugačkih stolova, prolazio bih pored mesta gde su sedeli Albamnci i taman započinjali da jedu. Ja bih zastao i na glas viknuo "poft mir" što će reći "prijatno", a oni bi svi iz glasa odgovarali "falje minderit", odnosno "hvala". Prvi moj nastup ove vrste izazvao je pravo zaprepaščenje medju Albancima. Potom, pošto sam ja u ovoj učtivosti istrajavao, ona je vremenom postala ritual. Kada bih nailazio, većina od njih bi me već očekivala spremna da na moje "prijatno" odgovori onako kako je red i običaj.