Vrhnika
Pre nego sam krenuo u vojsku, ime Vrhnika je za mene bila samo rodno mesto Ivana Cankara. Nisam rado čitao ovog značajnog Slovenca jer sivilo ambijenata u kojima su se dešavale njegove priče nije odgovaralo mom gimnazijskom ukusu, odnosno, stvaralo mi je stanovitu nelagodu koju sam po svaku cenu želeo da izbegnem. Zato sam od cankarja pročitao samo ono što se moralo: "Slugu Jerneja..." i "Na klancu". Kada sam početkom oktobra 1980. godine izašao iz autobusa na malenoj vrhničkoj stanici, ova varošica nije bila ni nalik onim slikama koje sam stekao čitajući Cankarevu prozu. To je bilo pitomo, čisto mestašce koje me je osvojilo na prvi mah, a mogu reći da me ta impresija drži i dan danas. Uvek kada mogu, putujući iz Italije ka Srbiji, zaustavim se u ovom mestu koje se kao i čitava Slovenije i podmladilo i prolepšalo za sve ove godine koje je Srbija potrošila u lovu na Ništa. Vrhniku sam odmah po dolasku u nju uvrstio u kategoriju onih mesta koje u svojoj pameti vodim u rubrici "varoši koje bi se mogle voleti".
A i vrhnička kasarna je bila nalik samom mestu. Sva u padini jednog brda sa zgradama nanizanim na usečenim terasama. Svaka četa imala je po jedan odvojeni paviljon pristojnom distancom odvojen jedan od drugog. Tu je bila smeštena oklopno mehanizivana jedinica koja je nsatavljala tradicije slavne partizanske Prve oklopne brigade kojom je sve do svoje herojske pogibije komandovao general Petar Drapšin. Moj otac Tihomir je takodje bio tenkista pa je sve ovo dobijalo na svom simboličkom zančenju, ali ja ipak nisam bio tenkista. Bilo je odredjeno da služim u rodu veze. Poznu jesen i zimu proveo sam u Ljubljani na obuci, a kada sam se vratio u Vrhniku,. ona me je ponovo, kao i prilikom dolaska sačekala okupana suncem, sva od prozirnog, kristalno čistog vazduha. Nebo iznad Vrhnike je, činilo mi se, bilo posebno akustično kao antička pozorišta što se najbolje dalo videti se u kasno popodne, ispred zgrade moje čete. Tu se mogao čuti zvon svake od malenih pitoresknih crkava sa okolnih brda. Živeo sam za taj popodnevni sat, za tu tananu zvonjavu koja je tako nepomirljivo odskakala od svakodnevnih vojničkih stereotipija.
Vojnički život mi nije teško padao. Pre svega, ja sam odrastao u vojničkoj porodici tako da sam sasvim dobro znao šta me čeka. Sa druge strane, pošto mi je dobar deo detinjstva prošao u igri po kasarnskim krugovima, nekakvim vojnim radionicama i skladištima gde me majka odvodila da posetimo oca u vreme njegovog dežurstva, sve je ovo za mene bio jedan veliki dragi come back, nešto u čemu sam u potpunosti uživao. Slučaj je hteo da me, nedugo po povratku u ovaj garnizon, komandir postavi za "četnog evidentičara" ili kako se ta funkcija zvala medju vojnicima - ćatu. Postao sam neka vrsta poverljivog komandirovog čoveka, persona sa velikim ovlašćenjima i ito takvim uticajem među običnim vojničkim življem. Ćata je delio dozvole, distribuirao poštu i, što je najvažnije, sedeo u kancelariji pa samim tim bio uvek u toku sa aktuelnim oficirskim ćakulama. Znači bio je u posedu one dragocene "informacije više" od koje u strukturama takve vrste (kao što je vojska na primer) zavisi mnogo toga.
Pošto ne spadam u osobe koje se zanose dominacijom nad drugima, svoj ćatinski položaj shvatio sam pre svega kao prozor za izlazak u polje moje lične slobode. Najlepši trenuci u vojsci su mi stoga bila popodneva koja sam provodio u opuštenom razgovoru sa mojim pajtosima a sve u kancelariji, u miru, van pretesnih vojničkih spavaonica, uz čistu netom skuvanu kafu, novine, knjige... U tu družinu popodnevnih raspredača svetskih tema spadali su moji intimusi Antonio Mekinić iz Splita, Mladen Hađur iz Ozlja, Dragan Babović iz Beograda i najmlađi u družini Aleksandar Pavlović, takođe Beograđanin. Posle se tome društvu pridružio i moj naslednik na ovom mestu i moj kolega uz to, Izudin Saračević iz Bihaća.
Moj najomiljeniji lokal u Vrhniki je bila kafana "Močilnik" : Nalazila se, (a i sada se, na sreću, tamo nalazi) na samom izvoru reke Ljubljanice u dubokoj senci raskošne četinarske šume. Tu je zalazilo malo vojske najviše stoga što je do "Močilnika" valjalo pešačiti, a sa druge strane, cene u ovom restoranu nisu bile baš vojničke. Dakle, idealno mesto za pobeći od poplave sivomaslinaste kasarske boje. Nisam često koristio svoje ćatinsko pravo da izlazim svakog vikenda, ali sam zato uvek odlazio u Močilnik i tamo trošio sav novac što sam dobijao od kuće.
I danas kada auto - putem prođem pored Vrhnike na putu prema kući imam jaku potrebu da se zaustavim i prošetam ovim mestom. moji saputnici mirjana i mihajlo, nisu baš uvek spremni za ovu dangubu. Te vrhničke uspomene su samo moje pa je teško očekivati da drugi imaju razumevanja za njih. A meni, kada prođem, a ne zaustavim se u ovom čarobnom gradiću, bude žao.