Za Žarka Igračića čiji se kratki životni put, sticajem okolnosti ukrstio sa mojim, vezuje se jedna tužna priča. Veoma sam voleo tog tihog Slovenca iako nismo imali gotovo ništa zajedničko. Ali, u prvim danima nesnalaženja i privikavanja na vojnički život, on je silom prilika postao moj prvi drugar jer sam sa njim iz Vrhnike upućen u Ljubljanu. Kada smo se vratili u matični garnizon, Žarka sam i dalje smatrao za starog pajtosa, čija se odanost i prijateljstvo ne mogu dovesti u pitanje.
Kada smo u oktobru 1981. odslužili vojni rok i krenuli kućama razmenili smo adrese i brojeve telefona. Prvi put sam ga pozvao pred kraj godine, ali mi niko nije odgovorio. Posle sam još nekoliko puta bezuspešno okretao taj broj sa mariborskim predznakom. Onda me je sve to posebno zaintrigiralo, pa sam nastavio da zovem u različito vreme nadajući se da ću bar nekoga zateći kod kuće. Čak sam kod matične pošte proverio da nisam kojim slučajem upisao pogrešan broj ali se pokazalo da je on tačan.
Tek u leto 1982. sam saznao da je Žarko Igračić, zajedno sa svojim roditeljima, poginuo u aviosnkoj nesreći kod Ajačija na Korzici gde se 28.novembra 1981. srušio "Adrijin" avion. Žarkova majka je bila službenica ove slovenačke avio-kompanije pa je za predstojeći državni praznik po povlašćenoj ceni dobila karte za odlazak na Korziku. Iako me je ta tragedija svojevremeno veoma potresla, veoma sam površno pogledao spisak stradalih pa Igračićeve nisam spazio.
Posle mi se mesecima javljala jedna slika: u zamračenom i zapečaćenom stanu stradale porodice zvoni njihov telefon izazivajući jezu prvih komšija. Na drugom kraju telefonske linije, ja sam nestrpljivo čekao da mi se neko javi. Tri seni još uvek zbunjene i uplašene iznenadnom promenom koja ih je snašla pokušavaju da podignu slušalicu. Iznenadni prestanak Svega ostavio ih je na sredokraći. Nisu još pripadali Tamo, a ni Ovde ih više nije htelo. Činilo im se da je telefon spas, da će, ukoliko uspeju da podignu slušalicu sva ta zbrka odjednom prestati i sve se te izmeštene slike i odnosi vratiti u nekakvu shvatljivu normalu.
Prvo su se veoma mučili da svojim prozirnim šakama obuhvate crni bakelit, očajni što im taj običan gest nikako ne polazi za rukom. Posle su, nakon nekoliko mojih zvonjava konačno odustali, a pred sam polazak više nisu ni obraćali pažnju na pomahnitali telefon, zagledani u belinu zida svoje sobe koja ih je počinjala neodoljivo privlačiti. Onda, jednoga dana, više nisu bili tu. Kasnije su i telefon isključili, pa su rođaci razneli stvari, pa su se u stan uselili neki drugi ljudi...
Moj drug Žare je odavno već počeo da čili iz sećanja svojih bližnjih, svojih prijatelja, znanaca, pa čak i rodbine... Kome još da dođe u pamet taj tihi mladić koji je pre skoro četvrt veka prošao kroz belinu zida svoje sobe i čiji su zemni ostaci, zajedno sa roditeljskim, pohranjeni u zajedničkoj grobnici na centralnom groblju u Ljubljani?
Ja ga još čuvam u sećanju.
Možda je upravo on sam izabrao da se baš tu skloni.