Izudin Saračević
Za mog druga Izudina me vezuje veoma snažna emocija.Tog tihog momka iz Bihaća sam veoma zavoleo jer smo bili dosta slični. Posebno mi se kod njega dopadala čelična postojanost u uverenjima. To nas je kanda kasnije i udaljilo. Pretpostavljam, ne znam. On je dolazio kod nas u Pančevo, mi, Mirjana Mihajlo i ja smo jednom na putu ka moru bili gosti u njegovoj kući. Bio se već oženio, supruga se zvala Zinka, imao je i sina Zvezdana. Bili su to sjajni trenuci druženja, Bihać je čarobno mesto, otišli smo bili i na Plitvice...
Posle se nismo dugo vidjali, a onda je došao rat. O Izudinu više ništa nisam čuo.Odavde iz Italije sam, pre dve godine, tačnije 2003 pokušao da ga dobijem telefonom. Istina, pokušavao sam i ranije u vreme kada je Bosna bila zatvorena za nas, ali mi se, ili niko nije javljao ili je neki uplašeni ženski glas govorio da on nije tu da ga nema, da se odselio...
Poslednji put kada sam ga zvao odbio je da govori sa mnom. Kao, nije mogao da čuje ko ga to zove jer je veza bila slaba. Zato sam pozvao ponovo, ali niko nije podizao slušalicu. Onda sam sačekao sat vremena i zvao opet. Javila se Izudinova supruga i rekla da on nije tu i da neće dolaziti, a kada je obično kod kuće kada bih ga mogao pronaći ona, navodno, nije znala da kaže. Kao, on je takav, teško uhvatljiv, pa se nikada ne zna kad je kod kuće, a kada nije. Shvatio sam da izvrdava, da joj je neprijatno što mora da me laže. Iako smo svojevremeno par dana dana boravili kod njih rekla mi je da me se jedva nešto kao seća. I tako. Bio je veoma neprijatan taj razgovor. Osećao sam se zbog nečega kriv i bio više ojađen zbog te nepravde nego ljut. Tačnije, ljut uopšte nisam ni bio.
Našao sam se na muci. O čemu je reč? Da li ih je neko u vreme rata maltretirao, da li je neko iz kuće poginuo od srpske ruke pa se on zarekao da sa ljudima iz tog naroda neće više ni reč da progovori? Da li ima grižu savesti jer je tokom rata prekršio neka svoja čelična načela? Ili je pak na takvom položaju u Novoj Državi da bi mu kontakt sa "neprijateljem" mogao nauditi. Svaki od tih odgovora bio je moguć. Zato sam odlučio da mu napišem pismo.
Poslao sam ga ali evo, već dve godine od njega nema odgovora.
Ne gubim nadu. Stićiće. Duboko u sebi verujem da nešto tako nedovršeno, nedorečeno mora jednom da se nekako svede na sebe samo, da se okonča, objasni.
Znači, čućemo se mi već.
Kad - tad.
I razgovarati kako nam i priliči.
Kao ljudi