Caprino Veronese 23.novembra 2003.
Dragi Izudine,
Evo, već ne znam koji put da, tokom mog izgnaničkog života, pokušavam da telefonskom vezom stupim sa tobom u kontakt. Prvih nekoliko puta mi se niko nije javljao na tvoj broj, jednom sam pokušao preko nekog čoveka iz Bihaća, moleći ga da ti uruči nekakvo pismo koje sam ti poslao net-om, jednom mi se javio uspaničeni ženski glas koji je rekao da ti tu više ne stanuješ, a poslednji put, pre petnaestak dana, uspeo sam da se čujem s gospođa Zinkom koja mi je učtivo stavila do znanja da bi bilo bolje ukoliko se više ne budem javljao.
Naravno da ću poštovati tu sugestiju, jer nikome, a ponajmanje vama, želim da činim bilo kakvih neprijatnosti, ali moram priznati da me je slučaj unekoliko zaintrigirao jer je ponovo suočio sa dilemom koju sam odavno već razrešio.
Pre svega moram da odgovorim na jedno pitanje koje si ti već svakako postavio i sebi i meni, a koje bi moglo da glasi: šta sam se to ja navrzo na tebe i odakle mi ideja da, nakon svega što se desilo i nakon toliko godina, imam želju da sa tobom stupim u kontakt. Odgovor je više ljudski nego jednostavan: u mom prošlom životu poznanstvo sa tobom predstavljalo jednu lepu svetlu tačku, nešto što se može potisnuti ali se ne može zaboraviti, nešto jednostavno, toplo, ljudsko... Pošto je život po definiciji uvek bogatiji neprijatnim nego prijatnim susretima i kontaktima, to smo, po prirodi stvari, upućeni da se onih prijatnijih duže i intenzivnije sećamo.Možda ovo i nije neko pravilo ali kod mene je, iz nekog razloga, na snazi, pa stoga ja pažljivo čuvam uspomene na meni drage ljude.Tako se i prema tebi moj odnos nije promenio pa ja imam istu, ako ne i veću želju da te vidim kao što sam je imao i tokom našeg neposrednog druženja.
Toliko o mojim motivima.
Da vidimo sada i dilemu, mada se ona ne bi mogla baš tako nazvati, a videćeš i zašto.
Pored geografske udaljenosti, nas dvojicu deli i sav onaj užas koji se tokom proteklih godina desio u celoj bivšoj nam domovine ali ja najužasnije i najkrvavije oblike poprimio upravo u zemlji Bosni. To je činjenica koju danas mogu poreći samo maloumni ili nemoralni. U tom smislu ja sam stanovišta da oni ljudi koji su neposredno i na svojoj koži osetili strahote tih krvavih događanja imaju puno pravo da o sebi i drugima koji su u tome učestvovali misle što god im je volja. Tu rasprave nema, jer u startu ne bismo bili ravnopravni. Oni koji su strahote preživeli u sasvim su drugačijem položaju od onih koji su o istim strahotama samo slušali ili ih gledali na televiziji. Ti, odmah da kažem, spadaš u prvu, a ja u drugu navedenu grupu. Kada je reč o drugoj grupi, (jer ja sada i ovde mogu govoriti samo o sebi, a ne i o tebi pošto o tebi baš ništa ne znam) onda ovde postoji jedno bitno izuzeće. Naime, u ovoj drugoj grupi postoje oni koji su sve ovo podržavali, postoje oni koji su bili ravnodušni i oni koji su se zlu suprotstavljali. Ja spadam u ovu poslednju podgrupu jer sam se svojim novinarskim angažmanom zlu suprotstavio još dok je bilo u začetku, odnosno još 1989. godine. Borba je bila teška, mučna, opasna i bezuspešna. Stoga sam bio prinuđen da u leto 1994. godine, nakon dva otkaza sa posla, lišen čak i elementarnih uslova za dalji život, napustim Srbiju i emigriram u Italiju. Tu smo supruga i ja prvo brali jabuke, potom sam šest godina radio kao fabrički radnik u hemijskoj industriji a sada sam magacioner u jednoj firmi koja trguje građevinskim materijalom. Za svo ovo vreme, preko novinskih tekstova i saradnjom sa nezavisnim medijima u Srbiji, nastojao sam da se zlu i dalje suprotstavim, da učinim sve što je u mojoj moći da se to suludo urušavanje nekako zaustavi.
Iskušenja su bila mnoga. Najveće je bilo beznađe – uverenje da borba nema smisla i da je zlo večno. I još nešto: zli su nas uveravali da smo svi mi za one druge – ovce iz istog tora, da je se onima drugima moramo suprotstaviti iz egzistencijalnih razloga jer navodno, oni drugi ni ne poznaju ništa drugo osim mržnje prema nama jadnima, pravednima i do neba dobrima i plemenitima. U tu priču nikada nisam poverovao, a u nju ni danas ne verujem. Tvoje odbijanje da se čuješ sa mnom samo me je podsetilo na nju. I ništa više. Otuda ta dilema koja, kao što vidiš, u stvari, to ni nije.
Dakle, da ponovim: što se mene tiče ti imaš apsolutnu slobodu da o meni kao Drugom misliš što te je volja. Znajući te, uveren sam da, ako o meni misliš loše samo zato što sam Odande Odakle Jesam, za to imaš strašno velike razloge. Dakle, to nije problem. Javljajući ti se samo sam hteo da stavim do znanja da ja nisam taj. Da je adresa pogrešna, da ne pripadam onima koji su ti, eventualno, naneli zlo. To nisu moji ljudi i ja sa njima nemam ništa zajedničko. Svoja ubeđenja sam platio, a plaćam i dalje već desetogodišnjim življenjem van domovine, daleko od bližnjih od roditeljske kuće, od prijatelja... A stranac sam bio i dok sam Tamo, među svojima živeo. Tamo su me smatrali za narodnog neprijatelja, izdajnika, za plaćenika Alije Izetbegovića i Franje Tuđmana..
Dakle, na odbačenost sam već navikao pa se, odbaciš li me i ti, neću naći u nečemu u čemu već nisam bio. U krajnjoj liniji, to i jeste prava sudbina onih koji se suprotstavljaju zlu u sopstvenom plemenu – prokletsvo izgnanstva... Naravno da se na takvu sudbinu niti žalim niti se njome hvalim. To je bio samo moj izbor i njegovu cenu plaćam samo ja i moja porodica. Za razliku od mnogih drugih ja sam mogao da biram pa sam i izabrao.
Ja ti se naravno, neću više javljati. To, međutim, ne znači da će veza koja je nekada davno uspostavljena između dva sličnomisleća čoveka nestati. Ja tebe, naprosto ne mogu da zaboravim i samo zbog toga sam ubeđen da ćemo našu priču, sasvim sigurno, nekada i negde nastaviti. Imam takav predosećaj, slutnju, šta li...
Ako ti pak osetiš potrebu da se meni javiš možeš to učiniti preko telefona koji ima broj **39 045 6230919 ili mi pisati na adresu Via Cair 34; 37013 Caprino Veronese (Vr) Italija, ili na internet adresu pancevo@libero.it ili pak otiđi na moj sajt gde sve lepo piše i gde sam bio i šta sam radio http://digilander.libero.it/zivoslav
Ostaj mi zdravo.
Tvoj
Živoslav Miloradović