Ja zaista vodim dnevnik. Moram. Sutra, u to sam siguran, pošto sve budu rekli, pokušaće da me ubede da sam ovih nekoliko godina prespavao, da čak nisam ni postojao nego da sam rođen juče te da mi se,stoga, ovo što nam se desilo umišlja. Zato opisujem svaki dan. Znam da njima dokazi ništa vrede. Ali, moram da pišem zbog sebe, moram da pišem da ne bih i ja sutra poverovao kako me ovih godina srama nije ni bilo. Moram da pišem da mi nakon svega što su mi ukrali, ne bi oduzeli i sećanje.

Petak 15. decembar 1995.

Preveden na naš jezik italijanski izraz "cena aziendale" bio bi najbliži našem poslovnom ručku, ali kada ga vlasnici firme priređuju za osoblje, i to u večernjim satima i u uglednom lokalu, onda ne mogu da nađem ništa bliže od "drugarske večeri".

Elem, večeras po drugi put u svom emigrantskom životu odlazim na ovakav radničko - službenički krkanluk. Otkako sam prošle godine pokušao da u Italiji pronađem spas od svevladajuće histerije koja mi je pomračila perspektive i, kao i mnoge druge, svela na prosjački štap, kapitalistički način robne proizvodnje, počeo sam da izučavam izbliza.

Nakon kratkotrajnog staža berača jabuka po plantažama oko Verone, zaposlio sam se u fabrici hidroizolacionog materijala. Jednom rečju, postao sam radnik, što je, uz moju diplomu Fakulteta političkih nauka, aktivno znanje ruskog i pasivno engleskog jezika, te 15 godina novinarskog staža u lokalnim medijima, bilo jedino što je Republika Italija mogla da mi ponudi.

Od nas 28 radnika firme "Pluvitec" koji, u tri smene, svakog dana proizvedemo oko četrdeset kilometara "kondora" vrhunskog kvaliteta, i petnaestak službenika, većina se pojavila u restoranu "La Borina" na pola puta između Verone i Vićence, u pratnji svojih supruga ili devojaka.

Suvlasnici g. Paseto, generalni direktor, te g. Modena, direktor proizvodnje smestili su se u kraj stola, dok su se ostala dvojica sinjora: Brunelo i Menegelo pridružili veselom službeničkom horu. Braća radnici odmah su svojski prionuli na zelenkasto žuti "soave" jer Italijani rakiju piju tek nakon svega, uz kafu ili, najčešće u kafi (što ni do dan - danas nisam uspeo da svarim). Elem, čemu sva ova priča? Nakon trećeg posluženja, a pre kolača i voćno-sladoledne završnice, već razrakoljeni narod razmileo se po

kafani na neobavezno ćaskanje sa onima koje, preko dugačkog stola, nisu mogli da "domaše". Ja sam u svom ćošku držao temat pod nazivom "Mir u Jugovini". Baš danas novine su na naslovnim stranama objavile vest o istorijskom potpisu u Parizu sa fotografijama aktera. Jutros dok sam kupovao rimsku "Republiku" (iz godina siromaštva ostala mi je navika da novine kupujem samo petkom zbog TV programa), moja prodavačica je komentarisala fotografiju velike mirotvoračke trojke. Kaže : " Evo vaših balkanskih razbojnika". Hoće reći da mojim kolegama radnicima nisam morao mnogo da objašnjavam. Uglavnom su brzo kapirali: Kraj rata i krvoprolića nastupa onda kada prestane pucnjava, počne obnova zemlje, a zločinci se nađu ili u zatvoru ili pred streljačkim strojem. Ovo naše samo liči na mir. Samo je pola od mira. I što je najgore, niko od najkrvavijih ubica do reditelja velike igre sa pevanjem i pucanjem, ne samo da nije u zatvoru nego postoje veoma male šanse da će i biti. Vrana vrani, oči ne vadi, kaže naš narod. Vrane su one simpatične ptice koje se hrane mrtvim mesom. Što je više smrti i pogibije sve im je lepše i sve bolje žive. Evo i dokaza: naši potpisivači su sve ovo što su potpisali imali i pre rata. Nedostajalo im je samo oko 200 hiljada mrtvih, od toga, kažu desetak hiljada mrtve dece. Sada mesa ima u izobilju. Sita i napita vrana može da poživi i dvesta godina.

Jedan od najvećih žderača ljudskog mesa Josip Visarionovič, sve dok nije umro, važio je čak i za besmrtnog.

Kući sam došao oko dva sata. Od italijanskih vina ne boli glava, što može biti jedan od razloga da čovek zavoli ovu zemlju.

Subota 16. decembar

Oko devet odlazim kod vulkanizera i "pucam" 10 hiljada lira. Automehaničar je mnogo "teži". Kaže da ta žuta lampica koja svetluca označava da su mi otišle pločice na kočnicama, a to bi mi došlo svega 80 hiljada. Zahvaljujem na ponudi i odlazim u kupovinu. Kupujem uvek za sedmicu unapred i to u najjeftinijim radnjama. To su one koje liče na naše diskonte: velike, zatrpane robom u kartonskim kutijama bez reklama, za zastrvenim izlozima. Odlazim i u one ogromne prebogate supermarkete da uživam u obilju robe koja kipi sa polica i gondola. Tu uglavnom vežbam askezu. Trudim se da ne kupim baš ono što mi se učini najprivlačnijim. Potrošačka duša moja tom prilikom plače i cvili, koprca se, zavija od bolova. Pokazuje mi na predivan alat, na opremu za automobil, staklariju, porcelan, pribor za pisanje , kućne aparate. Ja - kao stanac kamen. Ni da trepnem. Novac je ovde riba-jegulja. Za čas se izmigolji. I šta dobijam gomilanjem stvari, za šta se spremam? Za ostanak ili odlazak? I ovo što imam moraću jednom da poklonim ili da bacim. Znači, ipak se vraćamo, pita moje drugo ja? Ne, ostajemo, kaže ono prvo moje ja i hvata se za predivnu porcelansku činiju skoro bagatelne cene.

Vraćamo se!

Ostajemo!!

Pravim kompromis i ispod slapova najraznovrsnije robe izvlačim samo nekoliko šarenih laža.

Krajem godine italijanska država ima zanimljiv običaj da šuri svoje građane. Zato, dok šetam svoja kolica kroz samoposlugu, bavim se prostom matematikom: treba platiti osiguranje i porez za kola, zatim stanarinu, a u januaru stižu računi za gas, struju i telefon. Sva sreća nisam se baš pretrgao od telefoniranja, ali osećam da će nas grejanje na gas u crno zaviti. U našoj staroj Jugovini, nikada se nisam ovako preračunavao. Naprotiv, uvek se nekako stizalo i namirivalo. Ovde mi se jednom desilo da sam tek onako, uz razgovor sa Mirjanom, iskalkulisao koliko nas je koštao ručak koji smo upravo pojeli.Ja i računanje?! Izgleda da sam ipak malo pomerio.

Mihajlo je i danas išao u školu. Ta radna subota mu je najveća muka otkako je ovde krenuo u sedmi razred. Generalno gledano, italijanski obrazovni sistem mi veoma liči na nekakav stari stan u kojem su stanari tokom proteklih sto godina ostavljali po komad nameštaja. Tako italijanski klinci ne znaju za vikend, nemaju male odmore, a tokom velikog mogu da biraju između dve stvari: ili će u toalet ili će da jedu sendvič. Obaviti i jedno i drugo je apsolutno neizvodljivo. Školski čas traje čitav sat, a svakog dana ih ima po pet, s tim što sredom imaju još i tri dodatna sata popodne. Što se nastavnika tiče, još nisam sreo ljubaznije persone. Bože, pomislio sam, kako bi bilo dobro preneti neki pelcer i u otadžbinu.

Popodne smo išli da mu kupimo čizme.

Gledamo da se ne razbacujemo, ali za njega uvek ima dovoljno. I sada je izabrao jedan od skupljih modela. Cena se uklapala u moj projekat preživljavanja pa sam pristao. Bio je veoma zadovoljan. Muvao se oko patika, ali ništa nije tražio. Odlično zna i gde smo i kakvi smo. Priznajem, da sam ga letos, pre polaska u školu plašio svim i svačim u nameri da ga isprovociram, da ga navedem da prizna kako se plaši od novog, kako strepi za svoju budućnost u nepoznatoj sredini čiji čak ni jezik ne poznaje. Nisam uspeo. Još onda mi je govorio: Vi (supruga i ja) možete da idete gde hoćete, ja se kući ne vraćam. Sada me već ispravlja u italijanskom izgovoru, odlično razumeva i ovdašnji dijalekt, što meni ne pada na pamet, stekao je društvo, muva se okolo bezbrižan i rascvrkutan...

Njegova računica je drugačija: od letos je dobio bicikl, foto aparat, skupe patike, garderobu. Čuvene 1993. imali smo muke da skrpimo za čokoladu. Kupili smo je tek na subotičkom buvljaku, ali tek nakon deda Avramove reforme. Za razliku od mog sina, ja se i dalje kolebam. Kako kakva stara papirina zakačena na plot, život mi se cepa na pola. Biti i tamo i ovde, znači ne biti nigde.

Nedelja 17.decembar

Odvratan dan. Ceo dan skoro da nije ni svanjivalo. Kiša kao da izlazi iz sprej boce pa se ne zna pada li odozgo ili odozdo. Vučem se po kući, čitam, igram se na kompjuteru. Uveče izlazim u kraću posetu prijateljima. Kiša je prestala, ali je legla magluština. Prst pred okom se ne vidi. Nešto dalje, niz ulicu, nazirem žuto rotaciono svetlo. Brekće nekakva mašina. Priđem bliže, kad ono kamion-dizalica sa korpom. Gore u korpi - čovek, zateže nekakve žice. To naši komunalci kite mesto. Postavljaju šarene sijalice, čitavi crteži od svetla vise nad ulicom. Nema tog grada, nema sela ili zaseoka u Italiji koji pred Božić nije iskićen raznobojnim sijalicama. Teško je naći i kuću bez nekog svetlećeg ukrasnog detalja. Makar malog, male zvezde repatice koja simbolizuje Hristovo rođenje.

Mnogo više je onih koji od kuće i dvorišta prave istinski lajt šou. Po stotinak sijalica upleteno je u stare borove pred jednom kućom. Balkoni kao da su mitraljeska gnezda, sve prašti bljeskom. A i puca se. I staro i mlado, ali, ipak, samo muški svet ima neodoljivu potrebu da ovih pretprazničkih dana baca okolo petarde. Ove robe ima u neograničenim količinama i po bagatelnim cenama, tako da klinci ne znaju šta je dosta. Puca se, počev od onih praskalica koje mogu da stanu i u cigaretu pa do onih "slonova" od kojih se srce žacne čak i onda kada grmnu i dva ćoška dalje.

Baš pre neko veče gledam kroz prozor komšiju bakalina. Stariji je čovek, blizu šezdeset, izašao pred svoju radnju, pa namešta nekakvu skalameriju, nekakav krhki tronožac od žica. Kad namesti, kresnu upaljačem pa se skloni, a ono, sa tronošca bljesnu, zašišta pa se zakovitla u plamenu svom od duginih boja. Kad se dim sleže, komšija uđe u radnju i zatvori vrata. Kao, dosta je za danas, namirio je i on ovu pucačku obavezu.

Ponedeljak 18.decembar

Ponedeljke sam mrzeo još u mirno doba. Još kada je vreme mučaljivo i odvratno i kada klipšeš ulicom na rad u fabriku u koju kao da si pao sa kruške, zaista ti dođe da postaviš sebi ono antologijsko pitanje: dal da se obrijem ili da se ubijem. Ali, odmah da se korigujem: ovo je metafora, samo metafora. Bradu ne izbrijavam već nekih osam godina, a ako ćemo da se ubijamo, onda ćemo to kod kuće. Nema idealnije zemlje za samoubiti se od naše Srbijice. Nisam suicidan tip, ali ne mogu da kažem da mi ova misao nije dolazila na pamet tjekom istorijskih i prelomnih godina 1992, te 1993. Ne zato što mi se nije živelo, nego stoga što mi se ponekad činilo da je smrt lepša. Naročito me je ova misao spopadala u vreme TV dnevnika. Kad sam nakon silnih šokova koje sam doživeo gledajući državnu televiziju najzad shvatio kako je ludilo poprimilo zaista grandiozne razmere, kako nam se uvuklo u svaku društvenu poru, kako je toj svakoj pa i mišjoj rupici metastaziralo, razvilo se užirilo i nagojilo, pa kad sam počeo da se preračunavam koliko će trebati godina da se sav taj smrad očisti, a naša zajednička kuća provetri, zaista mi je ova samoubilačka solucija padala na pamet. Zamisli molim te, provesti ostatak života gledajući tu neverovatno bezočnu simulaciju svega i svačega, živeti u pozorištu senki, kao duh, kao zombi !!

I ovog ponedeljka dok hitam prema poslu, pozdravljajući našeg seoskog policajca koji zaustavlja saobraćaj da bi klinci prešli ulicu idući u školu, i ovog ponedeljka,dakle, na gepeku mog bicikla sedi moj dobri duh. Natukavši vunenu kapu "arkanovku" do samih očiju, ušušuren od jutarnje vlage on mi dobacuje: seti se Bukurešta, seti se Bukurešta...

Ne znam šta mu to znači. Valjda je pod utiskom vesti o padu rumunskog aviona.

Utorak 19.decembar

U podne, pošten radnički svet ide s posla kući da bi ručao. Veoma su štedljivi, paze na svaki dinar, a ovamo, svakog dana po četiri puta kolima prevaljuju relaciju od posla do kuće. Ima mojih kolega koji stanuju i deset kilometara daleko. Ipak, kažu, merak im je da svoju paštu jedu za kućnim stolom. Ja volim da u podne idem kući zato što tada postoji velika šansa da ću u poštanskom sandučetu nešto pronaći. To mi je radost veća od jela, kafe i okrepljujućeg spavanja tokom ove pauze koja traje čitava dva sata.

Danas su mi stigle novine!! Komada - četiri. Neverovatno. Otkako sam ovde moj odnos prema novinama iz otadžbine se potpuno izmenio. Sada čitam sve. Od korica do korica. Naravno, one listove koje sam kod kuće izbegavao iz zdravstvenih razloga, izbegavam i sada. Moji prijatelji i sami imaju istanjen želudac tako da se za te grozote ne hvataju pa mi ih ni ne šalju.

Sve drugo - gutam. Najmlađa novina je od pre deset dana. Postdejtonovska drhtavica, euforija, ushićenje. Čitam želje i pozdrave upućene predsedniku republike. Pa ovo, baš gadno, majku mu božju, što bi rekao jedan naš Sin. Pa ovi ga baš preteraše. Zaista, kada čitam sastave naših mesnozajednicaša u stilu "uskliknimo s ljubavlju" koje su slali raznim povodima, ne mogu a da se ne zabrinem. Pre svega zaledim se od primisli, šta bi o nama ovako čestitarski nastrojenima mislio sam predsednik Milošević. A šta drugarica Mira, kojoj se gade ovakve manifestacije malograđanštine i primitivizma. I nekako me dođe stid ovo dvoje ljudi koji se toliko brinu o našim životima koji toliko polažu na naš moralni integritet u svijetu, a i šire.

Inače, pred sam početak dejtonovskog utamničenja naša tri usrećitelja, "Republika" je preko cele strane donela naslov: "Crveni tepih za 'Slobu lažljivca'". Ne, nije to bilo ništa tendenciozno. Ova novina je u tekstu samo podsećala na to kakav je do sada tretman naš predsednik imao u svetskoj, a naročito američkoj, štampi. S tim u vezi možemo se nadati velikim dostignućima koja nas tek očekuju. Ali, znaju to i drugovi iz Agitpropa, znaju to i Rodić iz "Srbija šuma" i "nobelovac" Mile Ilić iz Niša, znaju to svi ovi koji naše opustele duše iz dana u dan zasipaju sve gorim i crnjim sve beskrupuloznijim lažima. Ne laje kera sela radi, već sebe radi. Prema mojoj privatnoj sondaži, najviše glasova na predstojećim izborima u Srbiji odneće Stranka zgađenih.

Sreda 20.decembar

I večeras, moj sin je otišao da "stelari" sa pajtašima. To je nešto kao naše božićno korinđanje, ali od kuće do kuće ne ide ko stigne, već seoska družina, nešto kao društvo odabranih pevača. Zastaju pred svakom kućom i pevaju jednu te istu božićnu pesmu koja počinje rečima "U toj svetoj noći na Orijentu..." Ukućani izlaze napolje, otslušaju pesmu, a domaćin ubaci, u za to pripremljenu kutijicu, nešto novca. Neko uopšte i ne izađe, neka kuća je i prazna, ali se pred njom ipak peva, a neki pak od onih domaćina koji do ove tradicije veoma drže pozove celu družinu unutra pa je počasti kolačima, vinom, kafom... Tu pevači, zauzvrat, razvezu i ostatak svog repertoara koji nije za potcenjivanje. Običaj je, kažu, veoma star. U ovom delu Italije skoro svako mesto ima svoju grupu "Stela" koja peva istu, već opisanu pesmu, ali se melodija razlikuje, a i tekst ima bezbroj varijacija.

Samo je tema ista: Vitlejemska noć i rođenje Bogomladenca. U grupi pevaju kako momčići i devojke tako i stariji ozbiljan svet. I verni su "Steli" godinama. Iako iz iskustva znaju gde će ih ignorisati, gde im neće ni vrata otvoriti jer tu žive nekakvi namćori i mizantropi, oni svaki put, svakog Božića pevaju i pred ovim kućama.

Ko tebe kamenom-ti njega hlebom, ko tebe mržnjom - ti njega ljubavlju. Nas nije imao ko tome da poduči.

Četvrtak 21. decembar

Iako je ovde kapitalizam, koga se Drugarica Mira Marković toliko plaši, dan-dva pred

praznik se ni u ovdašnjim fabrikama ne radi, kao ni u socijalističkim. Ono, radi se, neću da kažem, svi su tu i kao nešto mrse, ali Božić je isuviše blizu da bi se padalo na nos od posla. Danas je stigla "tredićezima" - trinaesta plata, radost ne samo za radničko službenički stalež i njihovu dečicu, već i za brojnu trgovačku bratiju. Tredićezima je sinonim za kupovinu. Kupuju se ne samo pokloni za najbliže već i krupne stvari za kuću: nov auto, televizor, veš mašina, komad kakvog nameštaja i ko bi sve to pobrojao. Predbožićna nedelja je vreme kada se ovde novac usijava, pretačući se iz jedne blagajne u drugu.

Danas je i dan za sedeljku sa vlasnicima fabrike. Svako od zaposlenih dobija poklon koji podrazumeva božićni kolač-"panetone" u najluksuznijoj izvedbi i pakovanju i šest flaša odabranog vina spakovanog u kartonsko koferče ukrašeno zlatotiskom. Od sutra smo na odmoru.

Prva kancona koja mi se po dolasku u ovu zemlju zalepila za uho je jedan pesmičuljak čiji refren počinje stihom: "Videćeš, sutra je ipak novi dan". Završavam ovaj tekst i mislim kako bi bilo lepo da baš sad preko radije naiđe ova stvar. Evo i poslednje rečenice, a oni,prokletinje, ne puštaju. Moraću ipak da sam pronađem kasetu.

Moraću, ipak, sam.

Nazad                                   Autobiografska kazivanja