Jabuke
Moj, odnosno naš, prvi posao u Italiji bila je berba jabuka. Nikada do tada voćke nisam brao za novac. To mi je bilo prvi put. Osam punih sati u voćnjaku uz pauzu za ručak. To je bio prvi sudar sa nečim što bih nazvao izmenjenim identitetom. Sve do tada živeo sam u sasvim drugom okviru koji je uokviravalo moje obrazovanje, zanimanje, karijera, ljudi sa kojima sam se družio... U voćnjacima u okolini mesta Ronko al Adiđe prvi put sam sreo sebe kao najamnog radnika, čoveka koji se, isaključivo naporom sopstvenih mišića, bori za opstanak.
Naš prvi voćnajk se nalazio u mestu Bosko di Zevio i bio je u svojini porodice Botaćini. Potom smo brali u mestu Belfjore kod bračnog para Dal Degan, a kasnije smo se Mirjana i ja razdvojili: ona je brala kivi u Zeviju a ja jabuke u Ronku. Za svo to vreme stanovali smo u jednom napuštenom lokalu čiji je ceo jedan zid bio stakleni izlog. Prvih dana u toj povelikoj prostoriji imali smo samo sto, dve stolice, krevet i mali plinski rešo.
Tako je izgledao naš početak u Italiji.
Porodice Kantakin i Zanuso u našem prvom stanu u mestu Ronko al Adidje. To su prve dve italijanske porodice koje su nas prihvatile i neposredno se brinule o nama. Dok smo brali jabuke, Renco Zanuso (treći s leva) nas je svakoga jutra svojim kolima odvozio na plantažu, a naša drugarica Danijela (Barana) Kantakin, nas dovozila nazad. Rencova supruga Delija (prva s leva) je učiteljica u penziji, a Danijelin suprug Santino je profesor muzike.
