Pluvitec S.p.A.

Moja prva italijanska firma u kojoj sam radio od 10. oktobra 1994. do 15.februara 2001. Za to vreme zabeležila je neverovatno brz razvoj. Brojke ću preskočiti iz razumljivih razloga, a onaj koga sve to baš zanima neka ode na http://www.pluvitec.com pa neka vidi.

U "Pluviteku" sam počeo karijeru kao pomoćni radnik. Posle sam "unapredjen" u radnika u odeljenju pripreme, a na kraju postao samostalni rukovalac procesa.  Tu sam radio žestoko, naporno, u sve tri smene. Leti sam se kuvao na preko 40 stepeni, zimi sam ratovao sa hladnoćom i vlagom. Ovaj kraj je inače poznat po masovnoj produkciji teške guste magle koja se danima ne razilazi. Sećam se skoro prepao kada sam prvi put, tokom noćne smene, doživeo najezdu magle. Sve je veoma ličilo na istoimeni Karpenterov film strave jer je ovdašnja magla ustvari živ stvor. Ali to je druga tema.

Moj posao je tražio maksimalnu koncentraciju, podrazumevao veliku odgovornost i stalno trčanje.Prostor koji sam "pokrivao" bio je dugačak oko 50 metara, širok 25 i visok 12 stepenika.Tu sam stekao izuzetnu fizičku kondiciju ali sam stalno bio pod presijom. Svaka greška na ovom punktu merila se štetom u visini od par hiljada maraka. Iako je sve čega sam se  okolo doticao bilo veoma vruće (radna temperatura postrojenja je oko 180 celzijusovih stepeni) uspeo sam da se ni jednom ozbiljnije ne opečem. Doduše dešavalo se svašta: jedne prilike me je poprskao bitumen od glave do pete, ali bez težih posledica, osim što sam morao da se ošišam pošto se kosa potpuno zalepila. Ovde sam naučio da rukujem viljuškarem, da spavam na džakovima ili stojeći , da premeštam teške rolne, a da ih ne podižem... Obučio sam dosta novodošlih radnika, načistio se raznih filtera prepunih prašine, dima, i odvratnih, vrelih isparenja...

Mnogi su odavde otišli zato što nisu izdržali. Ja sam otišao zato što sam zaključio da uskoro neću moći više da izdržim. Ali ono što je najbitnije je sledeće: u toj fabrici me niko ni zbog čega nije uznemiravao. Na kraju angažmana u toj firmi tamo je bilo veoma nogo ljudi koji su iskreno žalili zbog mog odlaska. Stekao par iskrenih prijatelja i veoma mnogo dragih ljudi. Pošto je reč o vrlo dinamičnoj firmi, skoro polovina likovasa gornje fotografije više ne radi tamo.

Više zbog sebe nego zbog drugih, pokušaću da nabrojim imena ljudi sa kojima sam radio. Mnogima sam imena već zaboravio.

Dakle:

Vlasnici Djordjo Paseto, Djuzepe Modena i Hoze Menegelo

glavni tehnolog dr  Gvido Sata, pomoćnik Mauricio Favaro, te hemičari: Nikola Saladin, Davide Gato, Korado Bronjara

Rukovodilac proizvodnje: Nikola De Martini, pomoćnici: Ivan Bisolo, Simone De Antoni

Glavni električar i automatičar Antonio Visentini, šef radionice  Severino Sbambato, mehaničari braća Luidji i Lućiano Feron...

magacioner: Renato Romio

Odeljenje pripreme (moj odjel)

Djuliano Djiraldini, Bepe Notaro, Antonio Konforti, Omar Belkahla, Karlo di Djoja, Kavacola Ecio, Kabur Belakdim, Kerera, Djuliano Leonardi...

mašinisti: Orfeo Dal Degan, braća Vićenci Pjetro i Alfonsino, Djankarlo Bardon, Mauro Lonardi, Klaudio Ormolini, Danijele Zendron, Lučijano Tesari, Edi  Tesari, Danilo Spoleti, Lučiano Magrini, Lučiano Sađori, Mikele Bisolo, Masimo Guljelmoni, Andrea Dal degan, Đermano Tobaldini ..

E, da. Mene je nasledio naš čovek imenom Igor Krajina.      

Evo i jednog radnog rasporeda. Pored mog imena "Zico" nalazi se skraćenica S.Q. sto znači "sala quadri" ili komandna sala¸.

                                   (klikom na listu dobićete opširnije objašnjenje)