U ovim vremenima koja su mnogo toga zamešala i pobrkala nije zgoreg ponovo definisati neke pojmove i neka imena. Stoga bi na pitanje ko je Živoslav Miloradović neki ljudi koji žive južno od Save i Dunava odgovorili da je on Vojvodjanin jer je rodjen u Bačkoj Topoli pre 46 godina, odrastao u Subotici a stasao u Pančevu, dok su mnogi Vojvodjani čvrsto uvereni da je reč o nepatvorenom Srbijancu jer je poreklom iz Rušnja, sela nadomak Beogradu poznatog jedino po čestim nestašicama pijaće vode. On se pak od vremena kada su počeli da ga direktno pripituju šta je, izjašnjavao kao Jugosloven tvrdeći da onaj kome su roditelji Srbi, sav komšiluk u prvim godinama života – Madjari, a prva učiteljica Hrvatica, ne može da bude ništa drugo osim pripadnik jedne ovakve virtualne (srpski – nestvarne, nepostojeće, nevidljive) društvene grupe. Posle je ustanovio da se to (nad)nacionalno opredeljenje poklapa sa njegovom životnom filosofijom koja se u srpskom jeziku definiše upotrebom naziva jedne fiziološke potrebe koja se radi uz vetar. Ljudima koji poseduju člansku kartu u biblioteci predstavlja se kao pekićevac ne samo stoga što su mu komad života pojeli skakavci nego i zato što pripada maloj grupi vatrenih poštovalaca jednog od najvećih srpskih pisaca Borislava Pekića.
Sticajem okolnosti spada u red onih koji su u posedu dva života. Jedan je živeo i proživeo, a drugi trenutno živi sa krajnje neizvesnim ishodom. Da ne govorimo o tome da tek sada više ne zna šta je jer ga ovde gde je (teritorija nekadašnje Mletačke republike na apeninskom poluostrvu) smatraju za Srbina, Hrvata, ponekad za Bosanca a on se sam, u trenucima posebnog raspoloženja predstavlja kao Nigerijac koga su roditelji celoga života držali u podrumu pa zato nije stigao da pocrni. Zvanična sahrana, nakon prvoga života, nikada nije obavljena zato što njegovi bližnji još uvek nisu svesni da je Odlazak u stvari smrt ali sa drugim imenom. Zato ga s vremena na vreme dočekuju u njegovom bivšem gradu uvereni da se radi o onome koga su nekada znali i poznavali.
Reč je o teškoj zabludi jer ni sam Miloradović više ne zna šta je. Dok je u Italiji put u zavičaj naziva "odlaskom u Srbiju" a kada je u Srbiji odlazak u Italiju naziva "povratkom kući". Odskora je ubedjen da se u Srbiju ne može vratiti nego samo otići. Kaže da mu za taj pothvat nedostaje pravih razloga. Ne, Miloradović nije postao Italijan niti ima takvih namera. Reč je o jednom od nus - proizvoda Miloševićeve ere iz koje niko nije izašao neoštećen. Mnogi su izgubili imovinu, mnogi svoje najdraže, a Miloradović je izgubio samoga sebe pa čak i volju da se ponovo pronadje.
Može se reći da ti je novinarstvo ,,u krvi«, pa ipak, pre sedam godina si napustio Pančevo i u Italiji otpočeo sasvim drugačiji život. Koliko ti nedostaje ono što si nekada ovde radio?
Uvek me obraduje kada mi neko otkrije šta mi je u krvi, jer se već dugo sam pitam šta mi to teče venama, pa nikako da nadjem pravi odgovor. Možda je to zaista i novinarstvo jer ja još uvek osećam potrebu da štogod napišem a da taj tekst pri tome ima novinsku formu. Ali već sedam godina radim nešto sasvim drugo i ne mislim više na novinarski način. Taj prelazak sa jednog na drugi način mišljenja je trajao dugo i meni bio veoma mučan. Onda se to jednog dana prelomilo i ja sam se probudio svestan toga da ono što je ostalo iza mene, računajući i moju profesiju, više ne postoji i da je moj život već odavno krenuo nekim drugim tokovima. U tom trenutku, u momentu tog budjenja, sve ono što je nekada bilo i što sam nekada radio prestalo je da mi nedostaje. I dok sam prvih godina sanjao sopstvenu kuću na naselju "Mladost" koju smo supruga i ja podizali dugo i mučno uz nesebičnu pomoć nekih mojih dragih prijatelja, sada mi ni ta kuća ne znači ništa više od bilo čije druge. Isto se odnosi i na moju profesiju. Moj položaj je, priznajem, u tom smislu vrlo specifičan, jer oni ljudi koji su u Srbiji bili vozači, pa su to isto nastavili da rade i u Italiji, nisu imali sličnih problema. Ali, i kod njih je odnos prema ranijem životu isti. Vremenom, zavičaj se polako počne gubiti iz očiju kao što se gube dragi likovi, draga sećanja, stare ljubavi…
Novinarsku karijeru otpočeo si u "Pančevcu" 1979. godine, odmah nakon završenih studija na Fakultetu političkih nauka. Koliko se svakodnevna novinarska praksa razlikovala od onog što ste učili? (ili koliko je bio uticaj SK-a na novinare?)
Tokom proteklih godina bilo je veoma popularno istresati donje rublje na račun bivšeg sistema a da pri tome tresači nisu bili svesni da pomenuti sadržaj sami sebi sipaju po glavi. Takvi tipovi koji su uvek »post festum« veoma pametni prvi su koji ce odmah i bezuslovno pognuti glavu pred bilo kakvim autoritetom. Tu pojavu smo već mnogo puta videli pa o njoj ne treba mnogo govoriti. U svakom slučaju na ovaj način je propuštena šansa da se raniji, takozvani komunistički sistem analizira i time onima koji su živeli u zabludi ukaže na sve njegove slabosti, a onima koji su tek stasali pokaže kojim putem ne treba ići. Ali kako su analitičnost, racionalan rezon i hladna glava nesvojstveni našem javnom mišljenju, sve se svelo na ulično urlanje »bando crvena« s napomenom da oni kojima se upućivao ovaj poklik jesu bili jedna klasična gangsterska banda, crvena od prolivene krvi a ne od ideologije.
U vreme kada sam počinjao da se bavim novinstvom SK nije za mene bio obična politička stranka nego način mišljenja. Pri tome sam ja kao mlad čovek nastojao da taj način koji je po mom osećanju bio drven, rigidan, formalistički i ponekad glupav, unekoliko promenim. Priznajem da sam verovao u socijalizam sa ljudskim likom ali sam takodje bio svestan da oni koji o tom liku govore liče na nešto sasvim drugo.
Komunistička svest koja mi je ulivena u glavu nije mi dopuštala niti primisao o tome da bi se komunizam mogao srušiti, već samo iluziju o mogućnosti njegove korekcije i prilagodjavanja izazovima stvarnog života. Ja sam zato svoj novinski nastup započeo nastojanjem da razbijem krutu komitetsku formu koju je imala većina tekstova u tadašnjem »Pančevcu«. Bio sam zagovornik »slobodnog izraza« tako da su moje prve reportaže koje sam pisao o uspešnim radnicima nailazile na potuljene osude konzervativnog dela redakcije. Sreća je htela da sam kao mlad novinar uživao moćnu zaštitu tadašnjeg urednika Milana Mirkovića i blagonaklonu podršku tadašnjeg direktora Živojina Nikolića. Zahvaljujući njima stekao sam samopouzdanje i uspeo da se otmem. U suprotnom bio bih napustio profesiju. Takozvani komitetski način kazivanja i izveštavanja nije bio u mojoj prirodi. Radilo se o netrpeljivosti više estetske nego političke prirode.Bili ste glavni i odgovorni urednik lista u vreme dok socijalisti još nisu preuzeli vlast u gradu. Kakva je bila uređivačka politika kuće?
Novina ili liči na urednika ili ne liči ni na šta. Ja, naravno, nisam bio idealan urednik, naprotiv, ali mislim da sam u »Pančevac« uneo nešto što on do tada nije imao. To je, pre svega, otvorenost kako u načinu kazivanja tako i u izboru tema i saradnika. Duh tog, takozvanog »mog« »Pančevca« nosili su mladi saradnici, ljudi koji nisu robovali ustaljenom načinu izražavanja i iznad svega ustaljenom načinu mišljenja . Uredjivačka politika je bila posledica jedne moje male kalkulacije. Naime, glasovita Osma sednica CK SK Srbije već nam je bila pokazala svoje sure staljinističke brkove. Frakcija unutar partije koja se zalagala za otvorenost, demokratizaciju i u krajnjoj liniji politički pluralizam, teško je poražena. Ja nisam imao niti puno izbora, a niti puno toga da izgubim. Ustanovio sam da je jedino što imam to malo ljudskog i profesionalnog digniteta. Izgubim li i to, neću imati više ništa. Zato sam odlučio da se suprotstavim i zato je to suprotstavljanje nekima izgledalo kao luda hrabrost ili pak ludilo bez hrabrosti. Onima koji su mi govorili da petlovi koji rano kukuriču završavaju u loncu, odgovarao sam da više volim da budem petao u loncu nego ofucana kokoška. To što je »Pančevac« takav kakav jeste tada opstajao treba zahvaliti odnosu političkih snaga u Skupštini opštine Pančevo. Jednostavno, to je bio saziv iz predmiloševićevskog vremena pa je tu bilo ljudi koji su umeli da misle sopstvenom glavom. Takvi ljudi su uspešno odolevali naletu organizovanog neoprimitivizma koji je od Srbije počeo da pravi smrdljivu i odurnu štaletinu.
Godine 1992. u prvom talasu, zajedno sa glavnom urednicom Radio Pančeva i direktorima nekih kulturnih ustanova, pomela vas je metla SPS-a...
To je isti tip metle kojom sadašnja opštinska vlast čisti sve one koji ne pripadaju strankama koalicije. Jedina razlika je u tome što ovi danas smenjuju uz izvinjenje i žaljenje što je to baš tako moralo da bude. Upravo u ovom i ovakvom odnosu novih vlasti nalazi se ključ za razumevanje nekih budućih prilika kao i naznake daljih političkih procesa. Mislim da se DOS ipak na kraju mora raspasti i podeliti po liniji zalaganja za afirmaciju demokratskih procesa u ovoj zemlji: na one koji to žele i one koji bi da, zarad ostvarenja isključivo ličnih i grupnih interesa, očuvaju sva dostignuća Miloševićeve ere: svevlašće, netransparantnost političkog odlučivanja, političku podobnost kao ključnu preporuku za javne funkcije, nepotizam, korupciju...
U vreme bujanja kvazi patriotizma, bilo je i neke vrste javnog poziva na linc novinara "Pancevca" i Radio Panceva. Koliko su Hitleri iz naseg sokaka doprineli da se u Srbiji, pa i u Pancevu, ustolici militantni nacional socijalizam.
Pitanje je i retoričko i bez odgovora: da li je Zlotvor stvorio Zlotvorčiće ili su Zlotvorčići stvorili Zlotvora. Ja odgovor ne znam a bilo kako da se odgovori, neće se otići daleko od istine. Gradskom političkom scenom je tokom proteklih godina prodefilovala prava galerija krajnje neverovatnih prirodnih pojava pa se na njihovom primeru može uočiti taj tako jednostavan a tako efikasni mehanizam pretvaranja čoveka u krpu. Opasnost po svaki zdrav društveni odnos, a u političkoj sferi to je pojava pandemijskih razmera, predstavljaju prikraćeni i neiskazani pojedinci. Ono što jedan prikraćeni može da uradi kako bi nekako nadomjestio sopstveni nedostatak, normalan čovek nije u stanju ni da zamisli. Sa druge strane, diktatorski sistemi su pravi raj za marginalce. Dok u normalnim prilikama društvena promocija zavisi od novca, uticaja i znanja, u patološkim društvenim okolnostima jedini uslov je opredeljenje i to političko, odnosno verbalno. Taj preduslov je idealan za marginalca: nesposoban da bilo šta učini jer niti ume niti ima volje, on se deklariše i samim tim ulazi u krug odabranih. Zato su ti tipovi kadri da se prekonoć izmene: dospevajući u prilike kojima nisu dorasli, preplašeni pored nepoznatim nastoje da masku kompetentnosti i znanja stvore naglašenom agresivnošću, netrpeljivošću i arogancijom. Da bi taj svoj ničim stečen položaj zaštitili glasaće i za Crnog Vraga, ako treba, i naravno uvrnuće vratom i sopstvenoj materi. To su ljudi bez morala, prazni kao sopstvene senke.
Iako ste daleko od Pančeva, redovno pratite šta se ovde zbiva i česti su vaši komentari na stranicama našeg lista. Koliko se današnji ,,Pančevac« razliku od onog kojeg ste vi uređivali?
Moje praćenje ovdašnjih prilika je kampanjsko i zavisi od vremena koje imam na raspolaganju. Osnovni medij je internet jer preko njega dobijam najviše informacija. Ipak, mogu da se ubrojim u solidno obaveštene. Ono što mi nedostaje je neposredni kontakt sa političkim okruženjem i živa reč. Pogotovo sada kada politički procesi počinju da se usložnjavaju za razliku od vremena kada je bilo dovoljno distancirati se od režima i kada se politički angažman iscrpljivao jedino na toj relaciji. Stoga nisam u mogućnosti da pišem mnogo. Tu i tamo i ponešto, ali tek ako naidjem na kakav krupan povod. Inače redovno pišem uvodne tekstove za valjevsku reviju »Kolubara«.
Kada je reč o »Pančevcu«, a to je uz »Zov« i »Pravoslavlje«, jedina novina iz Srbije koju dobijam u papirnom obličju, mislim da nekada više, a nekada manje uspeva da se drži osnovnog načela svake nezavisne novine: da bude pre svega kritičar aktuelne politike i njenih nosilaca. To je veoma bitno upravo u okolnostima kada opozicija faktički ne postoji i kada su novine u Srbiji jedina prava opozicija režimu. Jedino nepristrasni mediji, oni koji interes Srbije vide pre svega u razvoju demokratskih institucija, mogu u sadašnjem trenutku da na pravi način deluju na javno mnjenje. U tom smislu »Pančevac« mora biti još žešći, još kritičniji i agresivniji.
Ukoliko se to nekim ljudima iz vlasti ne bude svidjalo, tim gore po njih. Očigledno će biti reč o pojedincima koji su seli u pogrešan voz tako da na prvoj narednoj stanici treba da izadju. Ta spoznaja im sigurno neće prijati ali će biti od velike koristi u odbrani interesa Slobodnog Gradjanina. Ako se takvo opredeljenje novine ne bude svidjalo nekim novinarima, rešenje je još jednostavnije: neka napuste ovaj posao.
Nazad Autobiografska kazivanja