Dragi Momo,

Tandrljaju dani kao prljavi tanjiri u restoranu "Baba Jaga" u kome radi moja kuma Biljana. Zamisli, u Pripizdini Donjoj živi 90 posto urođenika koji su tek zahvaljujući Velikom ratu saznali da Rusi govore ruski, a najelitniji restoran im nosi rusko ime. Biljana tamo radi odskora, otkako se moj kum Ljuba razboleo. Nakon osam meseci mučenja po ovdašnjim bolnicama utvrdili su da ima rak kičmene moždine. Počeo je sa lakim vrtoglavicama, sada je vezan za kolica, noge otečene kao krofne, oči i obrazi - upali. Sedi, čeka smrt. Subotom mu dođemo i mi pa sedimo i čekamo zajedno. Smrti nema, ali znamo da je tu. Zato pričamo viceve, smejemo se kao blesavi. Čekajući tako, za nagradu svi postajemo pomalo filozofi. U senci Smrti i najbizarniji razgovor poprima dublje i sadržajnije značenje. LJuba je skoro potpuno ogluveo. Po njemu se vendraju unučići, a on - moje godište. Najmlađa mu kćer samo osam godina starija od prvorođene unuke. Vlasi su, ali počupanog korenja. Odrastao je u Smederevu, završio osnovnu školu i vratio se u Mjadanpek da radi u Rudniku. Vozio je jedan od nih velikih kamiona koje su nam nekada prikazivali u TV dnevniku da bismo shvatili koliko smo uznapredovali. Točak tog kamiona je bio veći od "fiće", govorili su, a mi, po definiciji bivali zadivljeni privrednim uzletom naše zemlje i ubeđeni u ispravnost partijske Linije. Ni slutio tada nisam da u jednom od tih kamiona sedi čovek sa kojim ću u Italiji čekati smrt. Njegovu, uvereni smo. Ali ko zna.

Skoro svakodnevno i sa velikim uspehom ubeđujem sebe da nemam literarnog dara. Toliko sam toga video i doživeo, a ništa nisam napisao: dvestotinak pisama i upola manje novinskih tekstova. Zašto je to tako, Bog zna. Ustanovio sam samo da je nemoguće pisati ukoliko čovek nema višak vremena. Žar literarne pohote osećao sam samo u retkim trenucima kada bi me iznenada obavestili iz fabrike da sutra ne moram na posao ili, pak, pred velike praznike od po dva tri dana lenstvovanja. Nema , dragi moj Momo, književnosti bez kafane i badavadžisanja. Andrić i Pekić, kao izuzeci, samo potvrđuju pravilo, a Desanka je sušti Božji dar.

A kome sve i šta nisam pisao ?! Majci i prijateljima, podrazumeva se ali i znancima, slučajnim poznanicima, imenima iz čitulja... Tako sam jedne prilike saučešće poslao supruzi jednog dragog znanca. Istog dana kada sam pismo odneo na poštu stigla mi je i Matora novina iz koje sam saznao da je i gospodja upravo umrla. Tako je moje pismo stiglo na ime mrtve žene. Ponekad, dok zapadam u polusan javi mi se slika kako joj to moje pismo poštar odnosi na groblje.

Mada, imam osećaj da sam provalio i jedan novi publicističko-literarni žanr - fus note. Zamisli, koje otkriće !! Slučajnoj poznanici koju sam upoznao preko telefona, Hrvatici koja više od dvadeset godina živi u Trstu, poslao sam Prodanovićevog "Psa prebijene kičme". Učinilo mi se pri tom da taj strašno aktuelan tekst ona neće razumeti ukoliko joj ne objasnim neke pojmove i neka imena. Zato ti ja te reči ispodvlačim, obeležim brojevima, pa onda o svakoj odrednici nakalemim svoj sud i svoje mišljenje, ali natenane. Trideset šest odrednica- petnaest strana teksta- paralelna "fus" priča. Neobjavljena, ali šta mari. Posle ona meni pošalje razglednicu sa mora: slika Malog Lošinja. Tu sam kao klinac prvi put u životu popio gutljaj mora. Borhesovština ? Nego šta. Čista.

A evo ti još jednog iz niza krugova koji mi se zatvaraju pred očima: U jesen 95. pozovu me iz "Naše Borbe". Pitaju da li bih mogao da sedam dana vodim dnevnik pa da im pošaljem. Kažem - da. Bio sam još uvek svež, očajan emigrant, muka i jad svud okolo, zinula tuđina. Jedan od onih što se ujutru uhvate za bradu pa se zapitaju: dal da se obrijem il da se ubijem. Srećom, ja moju ne brijem, a pitanja sam imao raznih. Većina - bez odgovora. Zato sednem i izbljujem tekst. Napišem skoro frtalj više nego što je moglo da stane na stranu. Mislio sam, neka reže, neka radi šta hoće, ja da kratim ne mogu. Posle vidim da mi ni red nisu izbacili, ali slog usitnili, usitnili… Što bi rekao pokojni Pera Mejić, pokoj mu dušI, - "nonparel na kegl". I vidi šta je bilo posle: Taj tekst u "Našoj" pročita jedan pasionirani čitač novina. I on sedi u Milanu, a srce mu tamo, kod nas. Osetio moj jad iz prve pa kaže ženi: vidi što napisa čovek, svaka mu čast. Ona pogleda pa mi prepozna prezime. Kaže, ovo je suprug gospođe koja je sa mnom radila u "Petrohemiji". Ne bude lenja, okrene naše tamo da se raspita zna li ko naš broj. Kažu joj , a ona nas odmah pozove, ja se javio na telefon. Setim se odmah, kako ne bih. To je bila Mirjanina nekadašnja direktorka, sjajna, velika žena, lav... I tako počnemo da se družimo, da se posećujemo. Sednemo na voz pa do Milana, onda metroom pravo pred njihovu kuću. Ulica Karla Fornare 3/a. Njen Pasionirani Čitač, inače penzioner, postade nam blizak načisto. Čim mu usfalimo, spakuje se pa dođe kod nas. Sam. Vozom. Ponese gomilu friških knjiga. Šalju mu iz Beograda, a i sam kupuje kad ode. Ali, gde ja to odoh ? Priča sa sto rukavaca, borhesovska rekoh. I tako pre mesec dana sedimo kod njih i ručamo. Kroz prozor se čuje udaljen romor Grada, negde u blizini, u nekom od okolnih stanova zvecka escajg. Zazvoni telefon, a naša prijateljica, pre nego se javila reče nam da je to zove njena nova snaha. Brat koji preko dvadeset godina živi u Štutgartu oženio se pre mesec dana. Iz Pančeva. Snajka tvrdi da me poznaje. Hajde da je čujem. Bilo mi je potrebno samo par sekundi da mi se javi lik plavokose devojčice koja sa grupom studenata iščekuje dolazak Novine u onoj vlažnoj prostoriji ispod "Pančevca". Znaš i sam, zalazio si. Godinama je pakovala novine preko "Studentske zadruge". Bilo je to ono vreme kada je gomila sveta pred ulazom u redakciju čekala kamionče iz Beograda. Prodavali smo novine odmah tu pred vratima. Njen glas i njene reči setili su me ne toliko na nju koliko na vremena za koje sam mislio da će potrajati duže od mene. Posle se sve srušilo. Ja još odolevam.

Ili hoćeš da ti pričam o Kosti zvanom Kodža ? Pazi: sad znam zašto je pokojni Bata Birta u mladosti, a i kasnije, toliko voleo da putuje. Sedneš u voz za Pariz ili Minhen i priča se rađa sama. Zamisli, dakle, sledeću sliku: vrela avgustovska noć u Trstu. Bilo je dva posle ponoći kada sam izašao iz voza i bio učtivo zamoljen da odmah napustim stanicu jer upravo zatvaraju. Prve nagoveštaje zore dočekao pred belom, kao iz pene izniklom srpskom crkvom, okrenut svežini Zaliva. Nedugo potom zatičem sebe kako stojim u među mnoštvom našeg sveta koji se tiska pred ulazom u Konzulat Republike Slovenije . Celu noć su tu, a neki već i dve. Nervoza pred podelu brojeva od koje zavisi da li će se već danas krenuti kući, ili pak čekati još ceo bogovetni dan. Povremeno, tamo napred, izbije tuča. Dva puta su već dolazili karabinjeri jer od cike i vriske komšiluk nije mogao ni oka da sklopi. Dolazili i odlazili. Mi ostajemo, čekamo da Slovenac otvori vrata pa da hrupimo, da se dohvatimo za grkljane, da se iskrvavimo, kivni na sve i svakog, naročito na Ceo Svet i sudbinu koja nas je ovde bacila. U svoj toj tarapani, toj pokori, nalik na jezu pred velike, istorijske bitke i bojeve, spazim dugokosog momka, zelenih očiju i onižeg rasta. Miran, skoro nestvaran u jutarnjoj izmaglici, s pogledom uprtim visoko iznad ove gomile telesa koja se tiskaju, gaze, padaju jedno preko drugog... Sličnog stanja duše i duboko zgađen ovim poniženjem koje nas zapljuskuje svojim znojnim zadahom nisam izdržao da bar u njemu potražim oslonac, da se nekako katapultiram odavde i sklonim iz ovog užasa. Pitam ga odakle je a on mi odgovori da sasvim sigurno nisam čuo za njegovo mesto, koje se zove Čenta i nalazi se kod Pančeva. Tako mi je objasnio. Ni slutio nije da sam Ršumovićevu pesmu "Bila jednom jedna Kata..."recitovao još pre četvrt veka. Ovaj neznanac se posle pretvorio u mog prijatelja Kostu Đurašinova, zvanog Kodža, akademskog slikara koji je jedne potonje prilike nezadovoljan ljubavnim tretmanom njegovih gusaka, oprobanog i iskusnog švalera- gusana doneo iz svog sela ratujući usput (i pobeđujući pri tom) sa carinicima na četiri granična prelaza. NJegov otac, pokojni Živa, bio je u Čenti veterinarski tehničar, koji je za mračnih vremena, bojeći se nabede da je informbiroovac, pobegao u Rumuniju. Tamo se oženio Rumunkom, a oba sina, Kosta je mlađi, rodila su se u Bukureštu. Sredinom šezdesetih izmolio je vlast da mu dopusti povratak pa su se momci obreli u stranoj zemlji koju je trebalo da zovu otadžbinom. Kosta se seća najboljeg druga svoga starijeg brata koji je letom dolazio u Čentu, našeg Dušana Arsenovića, za koga je posle, u vreme svoje italijanske avanture, čuo da navodno živi u Monfalkoneu kod Trsta i da tamo drži neko groblje automobila. Učinio je grdan napor da pronađe Duleta, (koji je za to vreme mirno sedeo u Pančevu potpuno nesvestan tih strašnih odjeka mladosti koji su rastakali Kostinu dušu) i lutao obalom Tršćanskog zaliva, gonjen nekom samo njemu znanom silom, istom onom bez koje, istina, može da se živi ali bez koje nema ni jedne umetnosti.

Nije Kosta bio jedini koji je pretpostavljao da ja nikada nisam čuo za njegovo selo. Bilo je i drugih Banaćana. Jednom me je jedan visoki tihi momak za koga sam odmah pogodio da je od naših strana, u kasne postponoćne sate na stanici u Mestrama ubeđivao da nikada nisam čuo za Mramorak. A najveće čudo te vrste desilo mi se ovde, u mom sadašnjem komšiluku: U jednoj prodavnici farmerki sa greškom, muvaju mi se iza leđa jedan masni i jedna oniža, a guzata. Čujem da pričaju po naški, a ja se primaknem da oslušnem. Vićenca je puna našeg sveta, ima ih nekoliko hiljada ali u veronskom kraju ih nema baš mnogo. Zato im se obratim da čujem odakle su. Kažu mi da su odavde iz San Bonifacija, ali da desetak kilometara dalje ima jedno selo, Santo Stefano se zove, gde ima mnogo naših pa čak i jedna naša kafana. Nisam mogao dugo da čekam kako bih se uverio u to čudo. Odem tamo, nađem kafanu pod imenom "Plavi vitez" skarabudženog enterijera koji je svedočio o frapantno niskom nivou gazdinog ukusa. Uskoro, počnu da stižu i drugi gosti, sve našijenac do našijenca. U drugoj sali kafane vrti se kaseta sa lelečućim turbo-folk pesmama, što je trebalo da bude zamena za pravi , živi narodnjački srpski bend koji je otperjao samo pre par nedelja. Zaustavim konačno i jednog našeg i pitam odakle je. "Ne znaš ti prijatelju to mesto, kaže mi. To je Vračev Gaj kod Bele Crkve, ima nas pedesetoro iz tog sela koji živimo ovde..."

"Ne znam" odgovorio sam, "nikada ni čuo nisam ni za Vračev Gaj ni za Belu Crkvu, ni za Banat... Mada imam osećaj da sam sve to nekad sanjao, pa i ovaj razgovor s tobom, dragi mladiću, samo je parče, samo je komad jednog paralelnog života za koji ni sam ne znam da li je stvaran ili ne." I eto ti jednog pitanja, dragi moj Momo : koji je od dva istovremena života stvaran: ovaj ili onaj. Siguran sam samo da obadva ne mogu pripadati zbilji, ukoliko kažemo da je ona nešto što je i sada i ovde.

A gde sam u tom slučaju ja, koje je moje vreme i moje mesto, gde je ono čemu pripadam a gde ono drugo (da li drugo baš ?) u čemu živim. I nije li samo vetar uvek bio jedina sudbina krugova koji se crtaju u pesku??

Tvoj Ž.M.

Kad završiš čitanje ovog pisma, presavi ga, odloži na sto , priđi prozoru i baci pogled, dole na Trg. Možda ćeš me videti. Kažem ti, sve je ovo san. Samo san.