Eto, tako je nastalo ovo pismo.
Ronco all'Adige 29.10.1996
Poštovana gospodjo Melita
Evo šaljem Vam ovo teksta uz knjigu koju sam Vam obećao. Sigurno ćete se pitati, kao što se i ja sada pitam, šta me je nateralo, šta motivisalo da se odlučim na jedan ovako neuobičajen korak. Da, tačno je, želeo sam da se na specifičan način odužim za uslugu koju ste mi učinili, ali kako sam više uranjao u tekst, otkrio sam u sebi jedan mnogo dublji i, rekao bih, snažniji motiv za pisanje. To je, u najkraćem, potreba za objašnjavanjem ili otvorenije rečeno, ispovedanjem. Problem te vrste me je mučio od prvog dana mog boravka ovde. Možda Vam je taj osećaj lično nepoznat jer ste, došavši u ovu zemlju ostali i dalje prisutna u zavičaju. Ja sam, medjutim, neka vrsta izgnanika koji ovde živi samo telom, dok su mi misli i celokupni duhovni potencijal i dalje tamo gde su oduvek i bili.
Iako je prošlo dosta vremena od raspada naše zajedničke zemlje, iako su najužasnije slike rata, nadam se, iza nas, imam osećaj i ne samo osećaj da ništa nije završeno, da je katarza izostala. Dakle, agonija i dalje traje, mučnina je i dalje tu , tako da je jedini ventil lična ispovest. A kome da se ispovedam? Prijateljima u Jugoslaviji nisam imao šta da objašnjavam o našim prilikama tamo, jer su ih oni, kao i ja, na sopstvenoj koži osetili, ali su me zato moji novi poznanici, moji novi prijatelji ovde u Italiji, bez prestanka spopadali pitanjima o tome šta se zapravo dogodilo, kako je to počelo. Šta da im kažem, odakle da počnem, šta da izvučem iz tog mora različitih uslovnosti koje su izazvale krvavi rasplet ? I kojim jezikom, kada moj ne razumeju, a ja sa njihovim mogu da se krećem samo u prvom,-direktnom značenjskom nivou. Stoga sam uvek svoju priču započinjao konstatacijom da ja dolazim iz Alisine zemlje čuda, s one strane ogledala, gde je sve postavljeno na glavu (pisac spominje sjajno ime za moju otadžbinu Apsurdistan). Moja publika nije uspevala da me dugo sluša. Već nakon nekoliko minuta, čim su primetili da ja nemam direktan odgovor na njihovo pitanje: ko je kriv za rat, počeli bi da šaraju pogledom, da me ne gledaju u oči, da odsutno klimaju glavama, kao da me potpuno razumeju, a ja sam više ožalošćen nego rasrdjen konstatovao da je njihov nivo pažnje nepovratno pao i da bi valjalo naprasno okončati priču. Nailazio sam na zaista retke sagovornike koji bi uspevali da me saslušaju do kraja, a u već u narednom pitanju demonstrirali takvu količinu neshvatanja da me je hvatala prava panika.
E onda ste se pojavili Vi, te moja ideja da Vam pošaljem ovu knjigu i da napišem nekoliko fusnota. I mogu Vam reći pravo je zadovoljstvo pisati sa osećanjem da će "sagovornik" razumeti i ono što nije napisano, ono što je samo nagoveštena slutnja. Vi ste se pojavili kao konzument ove priče u dvostrukom obliku: i kao stranac jer već dugo nemate to zadovoljstvo da živite u društvenom i političkom okruženju nalik na kakvu ogromnu kompoziciju Jeronimusa Boša, a s druge strane, odlično razumete jezik kojim svoju užasnutost doživljenim i knjigom vaskrsnutih prizora, pokušavam da objasnim.
Eto, to je to. Ukoliko sam u ovim noticama izrekao nešto što ste već znala ili veoma dobro znala, unapred vam se izvinjavam.
S poštovanjem
Živoslav Miloradović
1) str14.
Nisam, medjutim znao da se bijem...
Rečenica se odnosi na čuvenu Miloševićevu izjavu izgovorenu u proleće 1991. na savetovanju sa predsednicima opština Srbije, kada je pokušao da definiše "srpski mentalitet", rekavši doslovno: "Mi možda ne znamo da radimo, ali zato znamo da se bijemo". Zvanična, režimska štampa je prećutala ovaj "izliv iskrenosti" ali su je zato dograbili nezavisni mediji zahvaljujući tome što je medju predsednicima opština još uvek bilo ljudi "iz starog sistema", odnosno onih koji se nisu bespogovorno priklonili novom vodji i novim običajima. Stvar se radikalno promenila nakon prvih višestranačkih lokalnih izbora kada su po opštinama rasporedjeni isključivo "provereni kadrovi" odnosno oni koji su znali da ćute ili govore samo ono što im se kaže.
2) str 15
...vraćeno dostojanstvo
Jedna od dve reči koje je S. Milošević najčešće koristio: "mirno i dostojanstveno". Tih godina je trebalo da svi budemo "mirni i dostojanstveni". On nije mogao da izgovori čak ni najkraću izjavu a da ne upotrebi ovu sintagmu. Njegovi papagaji su ubrzo i sami počeli da nam "miruju i dostojanstvenuju" tako da se od mira i dostojanstva više živeti nije moglo. Kada je počeo rat i kada je svoje javne nastupe veoma proredio, i ova sintagma se izgubila iz javnog saobraćaja. (briljantnu analizu njegovog "kategorijalnog aparata" uradio je svojevremeno dr Kosta Čavoški, ali bih naslov te knjige sada mogao samo da parafraziram, pa ga stoga ne navodim)
3) str 16.
Taj će pisac nevelika i jadna opusa...
Antonije Isaković. Ono što je napisao, napisao je, ali ono što je govorio i činio tokom svog poslanikovanja ukazalo je na krajnju konfuznost i paranoičnost njegove ličnosti. Veoma je teško pobrojati sve budalaštine koje je ovaj nekadašnji borac Prve proleterske brigade izvaljivao po novinama. Oktobra 93. izazvao je javni skandal u Skupštini grada Beograda kada je na samoj svečanosti uručenja odbio da primi Oktobarsku nagradu iz protesta što ista nije dodeljena i njegovoj supruzi.
Kada je o partizanskim veteranima reč, naročito prvoborcima, fascinirala me je brzina kojom se taj stalež večito popujućih dušebrižnika preko noći od zadrtih komunista preobratio u grupu militantnih nacionalista. Izuzeci su bili malobrojni. Izgleda da je u njihovoj svesti prevagnula potreba za vodjom, ma kakav bio i ma kakvu ideološku varijantu zastupao. U prvom periodu tog preobražaja nisam mogao da poverujem da oni koji su mi od početka moje novinarske karijere dahtali nad svakim redom teksta u novinama, tražeći i najmanju aluziju na antisamoupravno i antisocijalističko delovanje, čak i u sasvim beznačajnim i bizarnim napisima, kako su ti, dakle tipovi, za tili čas zaboravili sve ono što su tulili po školskim učionicama, na svečanostima, priredbama, zborovanjima, u svakoj iole prigodnijoj prilici i listom se okrenuli protiv bratstva i jedinstva kao da njihov pokret i njihova fanatična vera iz mladosti nikada nisu ni postojali.
Jedan od tipičnih takvih konvertita je i pomenuti Isaković, s tim što je po mom ličnom ubedjenju on uz sve to i pomalo namćorast, razmažen i egocentričan karakter.
4) str. 17
Pomenuh mu i jednog drugog pisca...
Dragoslav Mihajlović, pisac prvog "IB romana" "Kada su cvetale tikve" zbog koga je imao grdnih neprilika kao i svi drugi koji su sa tom knjigom imali ikakve veze.
Tek nakon nekoliko godina ispostavilo se da je J.B.Tito koji se u ovom "književnom slučaju" i lično anagažovao nekolikim izjavama, bio u zabludi i pomešao Dragoslava Mihajlovića sa Borislavom Mihailovićem - Mihisom.
5) str. 18
Otac sagovornika je bio...
General avijacije Viktor Bubanj. Kasarna koju pisac pominje je u Somboru i nosi Bubnjevo ime.
6) str.37
Novine koje su u podnaslovu , u reklamama, imale slogan "kreativni rukopis"...
Reč je o NIN-u, koji se u to vreme sunovraćuje do krajnjih granica ulizištva i apologije. Novine koje sam čitao od gimnazijskih dana, konačno sam odbacio početkom 1989. jer se taj TON više nije mogao trpeti. Sada su "Vreme" i NIN jedina dva nedeljnika u Srbiji koji neguju profesionalno novinarstvo mada se mora priznati da NIN ume ponekad, istina, veoma retko "da se oklizne" na nacionalizmu ili apologiji vodji koja, obično dolazi iz tudjih usta, pa se pravda takozvanom objektivnošću novine i potrebom da se sasluša i "druga strana". Manir bi bio nesumnjivo za pozdraviti ga kada u Srbiji ne bi vladale prilike kakve vladaju. Stoga sam ubedjen da bilo kakvo odmeravanje ravnoteže u odnosu prema suprotstavljenim političkim opcijama predstavlja samo poklon vladajućem nasilju, a ne korak ka demokratizaciji štampe.
7) str.38
...preuzeo samo tompus.
Dodao bih - i viski. Omiljeni partneri u ždranju su mu bili Brana Crnčević (do svog pada) i mala gnjida ali zato sjajan glumac (neverovatna kombinacija) Aleksandar Berček, sadašnji upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.
8) str 43
Kada je Crkva...
Srpska pravoslavna crkva, iako ga je koristila, nije nikada zvanično priznala Vukov prevod Novog zaveta. Kao plod nastojanja da se problem prevazidje, Sveti arhijerejski sinod je, početkom osamdestih, formirao specijalnu komisiju koja je dobila zadatak da sačini novi prevod sa grčkog a ne sa nemačkog jezika kao što je Vuk radio. Prvo izdanje ovog prevoda izašlo tokom 1984. godine. Iako ne sumnjam u navode teologa da je Vukov prevod na nekim mestima veoma problematičan, lično mi je on mnogo draži, možda upravo zbog arhaičnosti jezika kojim se Vuk služio.
9) str. 45
...pojavio se tekst čoveka koji će...
Novak Kilibarda
10) str. 49
... pobednika lokalnih takmičenja u guslanju...
Ova i ovakva takmičenja su svojevremeno (a i danas po nekoj inerciji) bila prava napast. Ni jedna svetkovina nije mogla da prodje bez ovog otužnog zavijanja u kome su mnogi nadobudni stihoklepci i bolesnici raznih kategorija videli svoju šansu. Sa užasom sam pre nekoliko meseci pročitao u "Pančevcu" listu koji sam nekada i sam uredjivao da se u mom gradu Pančevu održati vojvodjanski šampionat u guslanju. Vojvodina i guslanje !! To nikada nije išlo zajedno. Ali, vremena se menjaju pa i običaji.
11) str.50
...njegovog govora u čuvenoj gimnaziji...
Dobrica Ćosić u Sremskim Karlovcima.
12) str 53
...upoznao sam izdavača jedinih emigrantskih novina...
Čini mi se da je reč o Desimiru Tešiću, ali u to nisam siguran.
13) str 57
...praćenog patetičnim inscenacijama...
Na samu inauguraciju prvog predsednika najnovije (skraćene Jugoslavije) D.Ćosić je pred Saveznu skupštinu stigao u jednom prljavom taksiju... Došao je da obavi posao nacionalnog vodje, a odatle je izbačen uvaljan u katran i perje koje je mnogima, pa i meni, ličilo na tragove fekalija. Tako to rade gazdini kerovi kada im se kaže "drž' ga !"
14) str. 62
Prvobitna namera...
Reč je o zaista popularnoj emisiji na Trećem kanalu RTS-a zvanoj "Šoder lista" čiji se voditelj odazivao na ime Ruzmarin. Njegovo parodiranje sa sve uočljivijom poplavom neukusa široke gledalačke mase su bukvalno shvatile, pa je ovaj ubrzo postao obožavan i imitiran.
15) str. 66
Voditelj je frfljao...
Ovo je period totalnog srozavanja televizijskog programa ne samo u profesionalnom već i na svim drugim aspektima. Sa televizije su bukvalno najureni svi oni profesionalci koji su pokazivali i tračak sumnje prema "velikom projektu" "Svi Srbi u jednoj državi" a dovedeni nekultivisani anonimci, čija su izveštavanja i komentari uvek visili na granici vulgarnog primitivizma.
Prve televizijske laste tog tipa doletele su iz bratske Hrvatske u obličju izvesne gospodjice pod imenom Mila Štula i gospodina Krste Bijelića. Sa svakim zaokretom Miloševićeve politike, ovi novinarski fajteri su netragom nestajali doživljavajući sudbinu onih na čija su se mesta ušunjali.
Sunovrat kvaliteta štampe ogledao se ne samo u pojavi primitivnih napada na ljude, fajterskih obračuna sa neistomišljenicima i u niskom profesionalizmom nivou obrade dogadjaja. Medju prvima je, navalom Miloševićevih goniča, u novinama stradao standardni srpski jezik. Nekadašnja Gospodja "Politika" sada je idealan obrazac za vežbanje studenata novinarstva na temu: prostakluk kao način jezičkog izraza. Ali novim prodorima u slobodu novinskog i jezičkog izraza nisu se zgražali samo prefinjeni stilisti već, veoma često i sve druge osobe koje su raspolagale elementarnim poznavanjem gramatike srpskog jezika.
16) str.72
...(Srbija je) umorna od lidera..
Antologijska rečenica koju je tokom 13. sednice CK SK Srbije na kojoj se Milošević obračunao sa svojim neistomišljenicima, izgovorio Dušan Čkrebić. Zlobnici tvrde da ni danas nije jasno na koga je ovaj mislio jer je tokom pomenute sednice, zavisno od trenutnog odnosa snaga, prelazio sa jedne strane na drugu. U svakom slučaju ova rečenica je najavila pojavu lidera čija je destruktivnost dostigla razmere još nezabeležene u istoriji Srpskog naroda. Na taj način dovedena do apsurda, bila je uvod u predstvu jednog od najvećih teatara apsurda nakon propasti Čaušeskuove diktature.
17) str.77
...prvi fotograf moga naroda...
Reč je o Anastasu Jovanoviću ne samo portretisti, već i ličnom sekretaru i intimusu kneza Mihaila Obrenovića. Sudbinu ovog veoma zanimljivog vladaoca te političke odnose u Srbiji njegovog vremena veoma lepo i iscrpno opisala je Svetlana Velmar-Janković u svom romanu "Bezdno" za koji je dobila NIN-ovu nagradu za prošlu godinu. Ovu knjigu Vam toplo preporučujem jer se u njoj mogu pronaći i neke veoma izražene anticipacije savremenih političkih zbivanja u Srbiji.
18. str. 80
U njegovom sistemu sve je bilo kratko i jasno.
Reč je o Dragošu Kalajiću, tipičnom salonskom fašisti, intelektualnog prosedea. Količina bljuvotina koju je taj tip objavio u listu "Duga" tokom proteklih godina zaprema grandiozne razmere. Jedne prilike u Milano ga je sa grupom drugih "naci-intelektualaca" pozvao naš zajednički poznanik iz Mantove, g. Dugandžija, inače, editor enciklopedijskih izdanja . Pošto ih je dobro ugostio i darovao, otpratio ih je kući, ali mi je sada priznao da mu je narečeni "intelektualac" D.K. dugo potom zvrckao telefonom tražeći još novca za njegove razne projekte, istraživanja i putovanja po Evropi u kojoj je uglavnom uspevao da otkrije mnoštvo najneverovatnijih zavera protiv srpskog naroda.
19) str. 82
... titule desopota i ugarskog odličja...
Despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara Hrebeljanovića, srpski vladar i pesnik. Citirani stihovi su iz njegovog "Slova ljubve".
20) str. 82
knjigu uspomena jedne političarke...
Latinka Perović
21) str. 84
...zadatkom uništenja naroda najstarijeg...
Sintagma preuzeta iz naslova knjige "Srbi, narod najstariji" koju je napisala izvesna gospodja čijeg se imena više ne sećam. Osnovna teza ovog "rada" je da su Srbi postojali kao narod još mnogo pre svih drugih evropskih naroda. Naš poznanik Dugandžija je, prema sopstvenom priznanju, potrošio veoma mnogo novca, kako bi u svojoj "Dugan" enciklopediji objavio rezultate jednog istraživanja prema kojem stari Srbi potiču od još starijih Etruraca. Zaista sjajna tema za izučavanje i dokazivanje na kraju XX veka.
I dok je u Italiji nastojanje g. Duganžije prošlo nezapaženo, u Srbiji je knjiga "Srbi, narod najstariji" bila veoma tražena i rado citirana.
22) str. 85
...čoveka koji je za mene bio oličenje intelektualca...
Nikako nisam mogao da utvrdim o kome je reč, mada sumnjam da se radi o profesoru Ostrovskom, vizantologu.
23) str. 88
...novih boraca za stvar nacije
Dragoslav Bokan, po obrazovanju reditelj. Neverovatno je šta je taj osnivač "belih orlova" sve uspoeo sebi da uobrazi. Druga osoba koja bi mogla da odgovara opisu je Nebojša Pajkić, asistent na Pozorišnoj akademiji, koji je zajedno sa suprugom Isidorom Bijelicom osnivač i pokretač Neue Serbiche Kunst-a. U praksi njihovo delovanje se ispoljavalo kroz niz bizarnih hepeninga i još bizarnijih i do povraćanja gadnih intervjua. Većina normalnog sveta koja smogne snage da čita tekstove to dvoje mladih ljudi, oseti neodoljivu potrebu da ih išamara ili bar da ih pljune.
24) str.89
...jednog smederevskog advokata...
Dimitrije Ljotić. Kuriozum može predstavljati podataka da je njegov otac Ljubomir (?) Ljotić, inače bliski saradnik i prijatelj Svetozara Markovića i, najverovatnije, prvi prevodilac na srpski jezik Marks-Engelsovog "Manifesta komunističke partije", koji je 1871. godine objavljen u "Pančevcu" (listu koji sam od 1988 do 1992. imao čast da uredjujem).
24/a str. 90
...njegov najverniji saradnik...
Aleksandar Ranković
25) str.93
Kada je umro jedan veliki književnik...
Danilo Kiš. Lično nisam bio prisutan, ali sam i sam čuo da je od sahrane napravljen kalambur o čemu se zaista podrobno može saznati iz sjajne autobiografske proze Pavla Ugrinova "Egzistencija" koja je izašla ove godine i veoma pohvalno dočekana od strane kritike. Na Kišovoj sahrani činodejstvovao je g. Amfilohije Radović, tada episkop banatski, što je za svakog pa i najpovršnijeg znalca Kišove biografije i dela, bilo pravo iznenadjenje. Tek u Ugrinovljevoj knjizi video sanm da piščeva volja nije uopšte poštovana i da su uticajni pojedinci iz Udruženja književnika njegovu smrt iskoristili za promociju svojih ideja.
26. str.93
"...jedan literarni dvonedeljnik..."
"Književne novine"
27. str.94
...najveći moderni pesnik mog naroda...
Vasko Popa. I njegova sahrana je bezobzirno iskorištena (Svedočenje njegovog veoma bliskog prijatelja P. Ugrinova)
28. str. 94
...političara u padu...
Marko Nikezić
29. str. 94
...stari patrijarh crkve...
Njegova svetost ptarijarh German (Djorić). Tokom njegove bolesti zastupao ga je mitropolit zagrebačko ljubljanski. g. Jovan (Pavlović). Ovaj potonji se tokom poslednjeg rata veoma kukavički poneo pobegavši iz Zagreba i presedevši sve ove godine u Beogradu. Sada, kako čujem, obitava u Trstu čija je parohija pod jurisdikcijom Zagrebačko - ljubljanske mitropolije.
30. str. 95
...televizijska čestitka...
Prvi televizijski prenos božićne liturgije iz saborne crkve u Beogradu upriličen je za Božić 1989. Ovi sitni ustupci vlasti bacili su vrh Srpske pravoslavne crkve pravo u naručje Miloševićevih socijalista. Crkvi su vraćene neki delovi njene imovine, obećano uvodjenje veronauke u škole, a režim nastave prilagodjen dvama najvećim hrišćanskim praznicima. Sam predsednik Milošević nikada ni pod kojim uslovima nije prisustvovao ni jednoj verskoj ceremoniji, mada je patrijarh Pavle nekoliko puta dolazio kod njega na razgovor, a on se jedne prilike na opšte iznenadjenje uputio u Patrijaršiju na zasedanje Sv. arhijerejskog sinoda da traži od arhijereja podršku pri "ubedjivanju" Radovana Karadžića.
Iskazujući svoju "kultivisanost" i dobar manir predsednik Srbije nikada ne zaboravlja da ćestita Božić i Uskrs. Ali, pošto je duboko uveren da niko ko je pametan ne veruje u Boga, već se jedna grupa ljudi Bogom bavi isključivo stoga da bi "ostvarila lični dohodak", on svoje čestitke upućuje jedino srpskom Patrijarhu i nikome više. Iz toga proizilazi da je Srbija zemlja sa najmanje vernika na čitavom svetu. Jedan jedini, i to patrijarh.
31) str.97.
...i odbilo da ga primi u svoj mir.
Veliki skandal zabeležen prilikom Miloševićeve "posete" manastiru Hilandaru na Svetoj gori atonskoj kada se helikopterom sopustio u baštu manastira počinivši tako nečuveno svetogrdje. Uprava manastira se dugo opirala insistiranju grčkih vlasti da prime Miloševića. Na kraju je napravljen kompromis: dočekao ga je jedino iguman Pajsije, dok su se ostali monasi razišli "poslom" po okolini. Nakon Miloševićevog odlaska dvorište i sve prostorije manastira u koje je kročio detaljno su oprane.
32) str. 97.
...što ga je u nekoliko navrata učinilo pogodnim medijumom...
Osnovni kvaliteti patrijarha Pavla (Stojčevića) koji su ga odlikovali kao monaha, a kasnije i kao episkopa raško-prizrenskog - čovekoljublje i iskrenost, pokazali su se kao velika smetnja u njegovoj visokoj misiji. Verujući svakom bez ostatka, pa i najvećim podlacima i lažljivcima, Patrijarh je dopustio da nekoliko puta bude teško izmanipulisan. Prvi "gaf" mu se dogodio kada je prisustvovao proglašenju Ustava Republike Srbije sedeći tako rame uz rame sa najvećim unesrećiteljima gradjana Srbije. Potom je dozvolio da ga obmanu u vreme tkz. "plišane revolucije" kada je pobunjena beogradska studentska mladež nekoliko dana "držala pod opsadom" glavni beogradski trg Terazije. U trenutku kulminacije protesta, režim je organizovao kontramanifestacije na Ušću gde se sakupilo više desetina hiljada Miloševićevih fanatika i koje je jedan od funkcionera SPS-a (D.Matković) pozvao da krenu na Terazije i raščiste sa neprijateljima Srbije. Obavešten da se sprema obračun, Patrijarh je došao na Trg i studentima koji su mislili da će od njega dobiti moralnu podršku, uputio poziv da se razidju kućama, zbog čega je trenutno bio izviždan. Shvativši nešto kasnije prevaru, Patrijarh se sutradan, sada na svoju inicijativu, ponovo pojavio pred protestanitima i molio ih za oproštaj.
Iako je u svojim govorima stalno upućivao poruke i pozive da se bratoubilaštvo zaustavi, i u tom smislu izrekao nekoliko zaista veličanstvenih oracija, patrijarh Pavle nije imao niti institucionalnih, niti drugih moći da se suprotstavi veoma snažnoj nacionalističkoj struji u Sinodu i medju episkopima, koji su svojim delovanjem i istupima, odnosno veoma loše procenjenim interesima Crkve, naneli i njoj samoj i srpskom narodu veliku moralnu štetu. Za ostale vidove štete bili su zaduženi drugi.
33) str. 102
...inteligentan taman koliko i njegovo prezime...
Risto Kubura, novinar Televizije Srbije ponikao u nekom od vlažnih i budjavih ćoškova rasadnika kadrova tkz. "sportskog novinarstva". Spadao je medju onaj soj televizijskih podvižnika koji, kada prenose kakav sportski dogadjaj, stalno vise na ivici izmedju infarkta miokarda ili delirijum tremensa. Kada je nastupio pravi trenutak, Kubura je svoj "raskošni talenat" stavio u službu nacionalne ideje i tom prilikom izrekao čitavu gomilu takvih nepodopština, gluposti i neukusa koji su bili veoma nalik na šizofrena blebetanja, bez ikakvog uočljivijeg oslonca na elementarnu logiku. U vreme mirotvornog zaokreta Miloševićeve politike, sklonjen je kao i mnogi pre njega u neki mračni ćošak beogradske "Bastilje".
34) str. 103.
Jedan monah je u studio doneo...
Otac Filaret. Neverovatna pojava u mantiji, čovek koji u vreme zahuktavanja ratne mašine u Srbiji nije silazio sa TV ekrana stalno opremljen rekvizitima kao da je maločas stigao iz gradske prosekture. Bilo je tu, pored lobanja, i ogrlica od dečjih prstiju, koje je navodno sakupio u Hrvatskoj i koje su nedvosmisleno ukazivale na ustaška zverstva. Njegovi nastupi na televiziji su kod jednog broja gledalaca izazivali nadražaj na povraćanje, dok su kod drugih budila želju za trenutnom i bezuslovnom osvetom. Bilo je to vreme kada su u sobe TV gledalaca u Srbiji svako veče sa ekrana curili potoci krvi. Nakon takve "pripreme", juriš je morao biti silovit i bezobziran.
Otac Filaret je i za vreme oružanih sukoba nastavio da se muva po raznim frontovima, a list "Vreme" objavio je na naslovnoj strani njegovu fotografiju u mantiji sa mitraljezom i redenicima preko grudi. Kako taj čovek nije trenutno raščinjen i odstranjen iz crkve, Bog zna, što verovatno ide na dušu arhijerejima, ali je fakat da se za oca Filareta već odavno ništa ne čuje.
34/a str. 117
...uglednim dramskim piscem...
Mislim da je reč o Aleksandru Aci Popoviću, koji je sredinom novembra ove 1996. godine preminuo.
35) str. 118.
Ruralni element je kroz cevi...
Vrlo zanimljiva teza kojom se objašnjavaju bestijalan razaranja gradova tokom poslednjih balkanskih ratova i sa kojom se i sam slažem zamerajući jedino na nepotpunosti objašnjenja. Nešto slično, ali sada kao dramu lične prikraćenosti kao osnove mržnje prema kolektivnom prikazao je reditelj Živojin Pavlović u filmu "Dezerter" koji je ovog proleća emitovan (u sitne sate) preko RAI 3. To je prvi, izrazito kritički intoniran, antiratni film snimljen u Srbiji čiji je osnovni zaplet baziran na jednoj pripovetki F.M.Dostojevskog, a radnja smeštena u razoreni Vukovar i u , ne na isti način ali isto tako strašno, razoreni Beograd.
36) str 118.
Pevač je u prvom delu...
Reč je o pevaču "novokomponovanih" narodnih pesama Miroslavu Iliću koji je debitovao sa ovom pesmom pod naslovom "Devojka iz grada" i odmah postigao vrtoglav uspeh. Iako nisam sklon ovoj vrsti muzike, ne slažem se u potpunosti sa ocenama autora ove knjige. Ilić spada u veoma kultivisane pevače, kvalitetnog glasa i solidne muzikalnosti, a kao ličnost potpuno odudara od uobičajenog profila muzičara njegove branše. U celom njegovom repertoaru nema ni jedne pesme koja bi se spuštala ispod granice dobrog ukusa. Tekst pesme "Devojka iz grada" napisao je poznati dečji i seoski pesnik Dobrica Erić, koji, nažalost, tokom ovih godina srama nije baš uvek uspeo da se održi na pozicijama hladnokrvnog i nepristrasnog rasudjivača aktuelnog beščašća.
37) str. 118
...oklopna vozila i tenkove...
Demonstracije 9. marta 1991. Veoma sam sklon mišljenju da rat u Jugoslaviji nije počeo oružanim incidentima u Sloveniji u junu iste godine, već upravo izvodjenjem tenkova na beogradske ulice 9. marta. Miloševićeva vlast nikada se nije nalazila u većoj krizi, a srpska i jugoslovenska javnost nikada bliži ivici preokreta koji bi umnogome izmenio dalji tok dogadjaja. To što nije došlo do krvoprolića u sukobu sa vojskom, samo je sticaj okolnosti, jer su demonstracije te večeri počele da jenjavaju, a bilo je i procena u političkom vrhu da bi brutalnost vojske samo pogoršala situaciju. Prvi put od svog osnivanja JNA se tog dana našla u neverovatno tragikomičnom položaju. Sve što se potom sa njom dogodilo, samo je bio nastavak te sramotne večeri kada je "narodna armija" izašla na ulice Beograda da brani tron jednog iz poslednje generacije jugoslovenskih i evropskih diktatora.
38) str. 120
Njihovo osvajanje studija...
Reč je o Studiju B, koga su, zbog direktnog prenošenja beogradskog protesta, okupirale jake policijske snage. U svim ovim dogadjajima, malo je i skoro nikako osvetljena uloga male lokalne stanice, Radio Pančeva, koji je sve vreme bez ikakve cenzure izveštavao o tome šta se zbiva na ulicama Beograda. Neke hrvatske stanice u Slavoniji koje su hvatale signal iz Pančeva, prenosile su ga dalje tako da se Radio Pančevo čuo i u samom Zagrebu.
39) str. 124
...mistagoga nacionalnog duha...
Dr Jovan Rašković
40) str. 129.
...svojevremeni baršunasti satiričar...
Brana Crnčević. Bez mere i obzira, svoj nesumnjivi talenat stavio u službu direktno Miloševićevog kulta i time potvrdio tezu da satiričar u službi vlasti postaje ne samo karikatura satiričara već i karikatura čoveka. Crnčević je jedno vreme bio na čelu Matice iseljenika i tu se bavio distribucijom novca koji su, zavedeni slatkorečivom propagandom režima za račun stradalih i nevoljnih izbeglica uplaćivali Srbi iz SAD, Kanade i Australije. U javnim raspravama i dijalozima sa zastupnicima opozicionog mišljenja, Crnčević je bio veoma prljav polemičar. I on je uklonjen iz Vodjine blizine jer nije mogao da shvati da ovome nikakvi Srbi nisu na pameti već samo njegova lična vlast. Sada ovaj masni kafanski prdonja u listu "Telegraf" piše pokajničke tekstove i vajka se nad srpskom (??!) prostosrdačnošću i lakoverjem.
41) str. 133.
... nije bila u ratu.
Kada su se nakon prvih pobuna vojnika u Slavoniji i masvne bežanije kućama, vlasti susrele sa masovnom apstinencijom prilikom mobilizacije, vojna policija je organizovala noćne upade u kuće vojnih obveznika gde ih je hvatala na spavanju, a kada su se ovi dosetili pa počeli da konače po kućama rodjaka i prijatelja, onda je mobilizacija "sprovodjena" po kafićima, i drugim sastajalištima mladih. Svima onima koji su nasumice dovodjeni u kasarne, u vojne knjižice je kasnije upisivano da su došli kao dobrovoljci. Tako, u slučaju ranjavanja ili pogibije, država niti njima niti njihovim porodicama nije ništa dugovala.
Shodno neuključenosti države Srbije u ratne okršaje, predsednik te države Milošević ni jednog jedinog puta nije obišao ranjene vojnike niti je ikada uputio jedan jedini telegram saučešća zbog pogibije na frontu pa makar se radilo i o najvišim oficirima Vojske Jugoslavije.
42) str. 135
...pretvarani su u nacionalne junake.
Jedno vreme je udarna ličnost TV programa bio izvesni Kapetan Dragan za koga se dugo nije znalo kako se uopšte zove niti odakle je došao. To TV poslenicima ("novinarima ") uopšte nije smetalo već se sa njegovim imenom počelo operisati kao sa opšte poznatim i prihvaćenim simbolom srpskog otpora u "porobljenim" krajevima. On je jednostavno hrupio, najverovatnije iz Australije i otišao u Krajinu da obučava tamošnji narod za odbranu, izjavljujući uz put kako je veoma nezadovoljan sposobnostima ovdašnjih vojnika. Njegovo nadmeno mešanje u sve i svašta trajalo je sve dok se nije našao u žrvnju izmedju ambicija tamošnjih srpskih vodja i ideja Genijalnog Stratega. Tako je polako nestao ispred očiju javnosti ali je, nemogavši da miruje, potom osnovao humanitarnu fondaciju nazvavši je svojim nadimkom i pročuo se kao čovek koji je po kratkom postupku za osakaćene borce mogao da pronadje besplatna invalidska kolica. Ostao je i dalje Kapetan Dragan mada su, nakon njegovog pada kao velikog učitelja ratnih veština, po bulevarskim listovima objavljivani tekstovi o njegovom životnom putu. Bila je to sudbina tipičnog momka sa beogradskog asfalta: prvo sitan kriminal, a zatim beg preko granice, pa lopovske peripetije po Evropi i na kraju odlazak u Australiju sa nekoliko poternica na ledjima. Itd, itd...
Jedan od najpoznatijih palih ovih "junaka" bio je Giška Božović, vispreni beogradski kriminalac koji je bi komandant paravojnih formacija osnovanih svojevremeno od strane SPO-a.
43) str. 137
Ko to tamo peva
Čuveni film Slobodana Šijana snimljen po scenariju Dušana Kovačevića, koji je nedavno, po oceni filmskih radnika Srbije, proglašen za najbolje filmsko ostvarenje u 100 godišnjoj istoriji srpske kinematografije. Cela radnja filma smeštena je u jedan truli autobus koji pred sam početak rata u Jugoslaviji 1941. prevozi grupu putnika iz jedne srbijanske varošice za Beograd. Putnici, svaki ponaosob, su prototipi odredjenog socijalnog staleža ili specifičnog grupnog mentaliteta. Tokom puta medju njima počinje sukob, koji kulminira na samom ulasku u Beograd. U trenutku kada svadja dostiže vrhunac i prerasta u linč dva mlada Ciganina, autobus biva pogodjen avionskom bombom jer je upravo otpočelo bombardovanje Beograda. Preživljavaju samo Cigani koji u završnoj sceni pevaju pesmu koja najavljuje još zlokobnija i mračnija zbivanja na ovim prostorima.
44) str. 149
...sa njima nije bilo neizvesnosti...
Jedna od izbornih parola Socijalističke partije Srbije na pretprošlim izborima. "Sa nama nema neizvesnosti"
45) str. 150
...doveli su svog kraljevskog kandidata...
Princa Tomislava Karadjordjevića, mladjeg brata poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II. Najmladji Andreja, umro je pre desetak godina. I dok se prestolonaslednik Aleksandar na vreme povukao iz srpskog politikantskog cirkusa, njegov stric Tomislav, sa neskrivenim ambicijama da od nacionalnog zanosa bosanskih Srba ugrabi za sebe nešto mimo i izvan porodičnog i dinastičkog reda, se sve vreme muvao po Bosni kao nekakav pajac Karadžićeve opskurne družine.
46) str. 152
Svirao je moj poznanik iz gimnazije...
Momčilo Bajagić - Bjaga, lider grupe "Bajaga i instruktori pozitivne geografije" inače i dan danas uz Djordja Balaševića najpopularniji srpski pevač u Hrvatskoj i Sloveniji. Za svo ovo vreme Bajagić se odlično držao, po strani od aktuelnog ludila.
47) str. 153
... izložbe jednog nacionalnog slikara ...
Milić Stanković, poznatiji kao Milić od Mačve. Neverovatno vešt trgovac, prvo svojim slikama, a potom nacionalnim mitovima, koji, samo na prvi pogled, liči na budalu.
48) str. 155.
...duhovna Kaludjerica...
Kaludjerica - jugoistočno predgradje Beograda, podignuto uz odsustvo ma kakvog urbanističkog plana i nastanjeno uglavnom došljacima sa Kosova i juga Srbije. Velika gradska spavaonica sa ogromnim nedovršenim i neomalterisanim kućama, bez trotoara, kolovoza i kanalizacije.
49) str. 155.
...u Ivkovoj slavi...
"Ivkova slava", poznata komedija Stevana Sremca čija je radnja smeštena u Niš, s kraja prošlog veka. U ovom slučaju simbol za loše organizovanu i kalamburski intoniranu svetkovinu kojoj se ne zna ni početak ni kraj i na koju dolaze i zvani, a naročito nezvani.
50) str. 159.
..kalašnjikov.
Cena je bila više nego popularna. Od 300 do 400 nemačkih maraka, dok su se ručne bombe prodavale od 5 do 10 maraka komad.
51) str. 162.
Raspon bića sa proročkim talentima...
Zabeležena je prava navala čitave ordije vidovnjaka i opsenara svake vrste. Skoro da je svaka radio stanica držala po jednog, medju kojima je bilo i tipova koji se uopšte nisu trudili da prikriju svoju budalastost. Medju poznatijima je bila Kleopatra, inače travestit po imenu Branko Ilić koji se pred početak proročke karijere izjasnio za jasnije definisanje pola i upisao se u žene. Ali, najopakija i najnapadnija bila je gumica Milja Vujanović, takodje samozvana proročica koja je imala svoju emisiju u trajanju od jedan sat u udarnom terminu Trećeg kanala RTS-a. Ta žena je tokom tog jednog sata sipala neverovatnu količinu besmislica koje su iz njenih usta navirale u slobodnim asocijativnim nizovima. Kao urednik "Novog Pančevca" angažovao sam jednu grupu stručnjaka Psihijatrijske bolnice u Kovinu da, nakon nekoliko Miljinih seansi na TV-u, pokušaju da joj postave dijagnozu. Rezultat istraživanja je bio negativan. Psihijatri su se složili da osoba nije bolesna ali da pokazuje odredjene simptome šizofrenije. Jedan od lekara mi je objasnio da se šizofreničari slično ponašaju, s tim što oni svoje logorejske nastupe ne mogu da kontrolišu. Kod Vujanovićeve je ipak postojala namera da "bude luda" što se nikako ne može računati u ludilo. Naprotiv.
I ova proročica je nestala sa ekrana kada je Prorok nad prorocima odlučio da mir nema alternativu i da svesrpsko loženje o tome kako smo najveći, najjači i najpametniji, treba malo prikočiti.
52) str. 162.
...dvojice prošlovekovnih vidovnjaka...
Reč je o takozvanom Kremanskom proročanstvu, nastalom u seli Kremna na Zlatiboru. U više navrata, proročanstvo su kazivala dva vidovnjaka- braća Tarabići.
53) str. 168.
Držali smo se jedni za druge...
Bio je to jedini način da se preživi: intimno druženje sastajanje po kućama retkih istomišljenika koji su uspevali da održe glavu (i misli) iznad vladajuće paranoje. Mi, moja žena ja i grupica prijatelja izdavali smo u to vreme novine. Mene su 1992. izbacili sa posla iz lista "Pančevac" gde sam bio glavni i odgovorni urednik. Izbacili su i direktora i glavnu urednicu našeg radija. Našli smo se na ulici. Te novine koje smo uz skromnu, ali zato nesebičnu pomoć prijatelja ili pak potpuno nepoznatih ljudi, onih koji su navijajući za nas navijali za ostatke zdravog razuma, okupile su ubrzo ne mali broj poštovalaca. Naša redakcija, jedna jedina soba u koju se ulazilo direktno sa ulice, sa jedva 25 kvadrata površine nekada je znala da primi i po 15 do 20 posetilaca odjednom iako su u njoj u isto vreme novinari na tri potpuno različita kompjutera (pokloni prijatelja) pisali tekstove, tehnička urednica, lektorka i korektorka u isto vreme, prelamala list, a moja gospodja Mirjana primala male oglase i reklame koje su donosili naši komercijalisti. Soba se veoma teško grejala, a brzo hladila, uvek ispunjena gustim koncentratom duvanskog dima, uvek puna zdravog smeha, ironije, puna duha. Bila je oaza normalnog mišljenja, oaza normalnog ljudskog odnosa. Samo zahvaljujući duhu te sobice nas nekoliko je uspelo da se sačuva od mentalne i moralne destrukcije.
Suvlasnik lista koji je imao "većinski paket" i bio običan trgovac i to naše parče vazduha je pokušao da proda. Ja sam odmah napustio taj posao, otišli su i drugi saradnici koji su "nosili" list i novina je nastavila da živi kao zombi. Moja porodica i ja uspeli smo da pobegnemo u Italiju, drugi su ostali. Sada se dopisujemo. Kažu da su usamljeniji i očajniji nego ikada. U mom gradu Pančevu više ne postoji ni jedno mesto na kome se može živeti izvan šeme zadatog ludila. Velika Kovinska bolnica u svom stalnom širenju preuzela je ne samo pančevački atar, ne samo Južni Banat, nego Vojvodinu i Srbiju. Izvan velike žičane ograde ostali su samo malobrojni. Ali i oni sami za sebe kažu da žive u LUDNICI.
Nazad sadržaj pisma pismo Momi