Poštovani gospodine Miloradoviću,

Prosleđeno mi je pismo koje ste uputili Platou, a koje sadrži komentare na  moj prevod knjige Viktora Jerofejeva »Muškarci«. Sa nekima od Vaših primebdi bi se u drugačijim okolnostima možda i moglo polemisati (na obostranu korist, verujem), da nije, najblaže rečeno, neobičnog tona Vašeg pisma, kao i činjenice da očito ne poznajete original. Skrenuću Vam pažnju samo na dve vrlo grube greške koje ste načinili, rekonstruišući originalni tekst. Odnosno:

str 39

I pisci moje generacije ga POZDRAVLJAJU

(Istina, na ruskom zaista piše «pozdravljajut» - ne, piše приветствуют, pogledajte stranu 47 prevođenog originala (Виктор Ерофеев, Мужчины, Издательскии дом Подкова, Moskva, 1999.) - ali to ne znači «pozdravljaju» nego «čestitaju» Osim ako se ruski jezik ne izuèava «Kod Gige u šupu». Ovaj i slični grubi i zajedljivi izrazi koje koristite potpuno su neumesni i neprimereni vrsti polemike na koju pretendujete.

A znate li kako se na čistom srpskom jeziku kaže «plaćeni ubica»? Naš prevodilac taj pojam označava sa srpskom rečju «kiler» Na strani 65 pomenutog ruskog izvornika, autor je upotrebio reč киллер, a ne наемный убиица, kako ste izvoleli zaključiti. Na istom mestu naći ćete i reč клиент. V.Jerofejev je za to imao svoje razloge, koje dobro razumem i o kojima bih mogla da napišem poduže obrazloženje, ukoliko Vas zanima.

Mislim da bi trebalo da znate i sledeće:

1. Vi možda niste čuli za Optin manastir, ali to ne znači da on ne postoji upravo pod tim imenom u svim jezicima, budući da se radi Opti, osnivaču po kome je manastir dobio ime.
2. Proverila sam nebrojeno puta – danas se u žargonu zaista kaže trpati devojku, verovatno po analogiji sa glagolom čije značenje zamenjuje glagol trpati.
3. »Mislio sam da je klijent...« - Jerofejev očito nije mislio tako. Jerofejev uglavnom ne misli onako kako misli većina, zato i jeste enfant terrible ruske književnosti već 25 godina.
4. Što se tiče poslovica – Vaša varijanta je tačna, ali i dalje mislim da je moja adekvatnija (i to nije  samo moje mišljenje). Tačnost nije jedini zahtev koji se prevodiocu postavlja – kad prevodite poslovicu, ona bi trebalo da zvuči kao poslovica, kada prevodite poeziju, trebalo bi da se pridržavate i njenog ritma i metra, takođe, kada prevodite prozu koja pretenduje na šokantnost bilo koje vrste (uključujući leksičko-sintaksičku, za V.Jerofejeva veoma bitnu) nemate pravo da ga umekšavate.
5. I još jedan važan detalj. Ako ste već uzeli sebi pravo da budete strogi prema čistoti srpsko(hrvatsko)g jezika, molim Vas, pročitajte još jednom pažljivo svoje pismo! Naći ćete, kao jezički čistunac, nekoliko pikantnih omaški.

Možda će biti prilike da razmenimo mišljenja o svim ostalim Vašim primedbama. Ovoga puta ne bih se upuštala u polemiku. Vaše je pravo da Vam se ne dopadne knjiga koju ste pročitali, ali ne i da na osnovu nedopadanja donosite onako uvredljive i nadasve netačne zaključke o prevodiočevoj (ne)pismenosti.

S poštovanjem,

Natalija Nenezić

                                    prethodni tekst             naredni tekst