Draga
Natalija,
Da
se nas dvoje prethodno razumemo oko veoma bitne stvari. Prvo, ja nisam pisao
Vama, a drugo, tekst nije namenjen javnom publikovanju. U tom smislu je suvišno
govoriti o mojim namerama da polemišem sa bilo kim pa i sa Vama. Ja sam knjigu
uredno platio i usput, čitajući je, primetio da prevod nije lektorisan. To je
bio posao izdavača, a ne Vaš. Dakle, da je lektura uradjena, onda bi se moje (istina)
zajedljive primedbe mogle odnositi na lektorski deo posla, a ne na Vaš,
prevodilački. Takodje, treba reći da biste Vi zbog Vašeg prevoda (ovakvog
kakav jeste) imali veoma teških i ozbiljnih razgovora sa bilo kojim lektorom (osobom
koja se doznaje u srpski jezik) kada bi Vam isti mnogo detaljnije i
argumentovanije od mene objasnio šta spada, a šta nikako ne može spadati u
srpski jezik. Ja tu nisam uopšte bitan jer, pre svega, nemam dovoljno lingvističkog
obrazovanja da bih se upuštao u jezikoslovne raspre, a osim toga, niti interesa
da se sa tim stvarima petljam. Ja sam samo nastupio kao prevareni klijent
kome je utrpana loša
roba. U tom smislu treba posmatrati i moje pikantne
omaške. Kao privatni
korespondent gospode u «Platou» imam pravo čak i na mnogo krupnije omaške, a
ne samo na one pikantne.
Oni kao izdavači knjige o kojoj je reč, to pravo nemaju. Vas, kao što
primećujete, ne pominjem jer Vi takodje imate pravo na svoju viziju srpskog
jezika, ali to ne mora da znači da je ta vizija najpogodnija za JAVNU upotrebu.
Da
pogledamo ipak i Vašu kontra-argumentaciju.
str
39
(Istina,
na ruskom zaista piše «pozdravljajut»
- ne, piše приветствуют,
pogledajte stranu 47 prevođenog originala (Виктор
Ерофеев,
Мужчины,
Издательскии
дом Подкова, Moskva,
1999.) - ali
to ne znači «pozdravljaju» nego «čestitaju» Osim ako se ruski jezik ne izučava
«Kod Gige u šupu». Ovaj
i slični grubi i zajedljivi izrazi koje koristite potpuno su neumesni i
neprimereni vrsti polemike na koju pretendujete.
Z.M:
Apsolutno sam saglasan sa Vama po pitanju moje zajedljivosti. Da sam pisao Vama
lično sasvim sigurno bih izbegao ovako slikovit način izražavanja, na čemu
se najiskrenije izvinjavam. Medjutim, bio sam se malo najedio pa otuda sve to.
Ipak, i pored svog uvažavanja Vaše argumentacije, nisam u stanju da razumem šta
znači: da ga (Čehova) «...I
pisci moje generacije POZDRAVLJAJU». Da li su se to pisci iz generacije g.
Jerofejeva sreli sa Antona Pavloviča pa mu razdragano mahnuli ili su mu nazvali
Boga kao što je red medju pravoslavnim hrišćanima? Ili glagol «pozdravljati»
u srpskom jeziku ima i nekih značenja za koja još nisam čuo? Budući da ste
pronikla u tajne stila V.J.-a očekujem da na ovo pitanje imate pravi odgovor.
Ali, na srpskom, molim vas. Ostavimo ruski, za čas, po strani.
I
još nešto NE PRETENDUJEM ni na
kakvu polemiku. Da pretendujem, pismo bih poslao nekim novinama ili časopisu, a
ne izdavaču.
N.N:
A znate li kako se na čistom srpskom jeziku kaže «plaćeni ubica»? Naš
prevodilac taj pojam označava sa srpskom rečju «kiler» Na
strani 65 pomenutog ruskog izvornika, autor je upotrebio reč киллер,
a ne наемный
убиица, kako ste izvoleli zaključiti.
Na istom mestu naći ćete i reč клиент.
V.Jerofejev je za to imao svoje razloge, koje dobro razumem i o
kojima bih mogla da napišem poduže obrazloženje, ukoliko Vas zanima.
Ž.M:
Veoma me zanima. To obrazloženje, kao i mnoga druga koja zadiru u specifičnosti
piščevog stila, pogleda na svet ili ostalih čitaocu potpuno nepoznatih
detalja koji se pominju u tekstovima, mogli ste
da ubacite u kakvu »fus - notu«. Uzgred: da
ste kojim slučajem prevodili tekst sa engleskog i naišli na reč «kiler»
kako biste je preveli? Sa ubijca, ubica, assassino, ili opet – kiler, kao što
je po Vašem sudu najlogičnije i srpskom jeziku najbliže. Što se pak «klijenta»
tiče, gorim od radoznalosti da čujem kakvo originalno objašnjenje.
N:N:Mislim
da bi trebalo da znate i sledeće:
1.
Vi možda
niste čuli za Optin manastir,
ali to ne znači da on ne postoji upravo pod tim imenom u svim jezicima, budući
da se radi Opti, osnivaču po
kome je manastir dobio ime.
Ž.M:
Ja, sasvim sigurno, nisam čuo za ovaj manastir ali sam isto tako sasvim siguran
da, zvao se osnivač Opta ili KakoVamDrago, manastir se može zvati samo
Optinski, eventualno Optski, a nikako Optin. Kao što se jedan drugi manastir
zove Nikolajevski, a ne Nikolajev ili pak KakoVamDragovski
manastir
2.
Proverila
sam nebrojeno puta – danas se u žargonu zaista kaže trpati
devojku, verovatno po analogiji sa glagolom čije značenje zamenjuje
glagol trpati.
Ž.M:
U kom žargonu? Čijem žargonu? Koliko je tih koji govore taj žargon? Da li ti
koji govore tim žargonom čitaju literaturu ovog tipa?
3.
»Mislio
sam da je klijent...« - Jerofejev očito nije mislio tako. Jerofejev uglavnom
ne misli onako kako misli većina, zato i jeste enfant
terrible ruske književnosti već 25 godina.
Ž.M:
Draga Natalija,
Ako
je neko malo čudan na svom jeziku, onda Vi kao prevodilac morate pronaći
adekvatna čudesa na svom jeziku e da biste njegovu čudnost, iskazanu njegovim
jezikom, prikazali kao čudnost na našem jeziku, a ne da nam prepisujete
čudesa na ruskom nadajući se da ćemo mi shvatiti da je to što ste
napisali srpski, a ne ruski. Hoće reći, Može Jerofejev da fantazira koliko hoće,
ali se fantazije moraju prevesti ili prepevati, ako Vam je tako draže. Vaši čitaoci
(uključujući i mene naravno) NE ZNAJU ruski. I još nešto: nije Jerofejev
jedini ruski pisac koji je težak za prevodjenje. Ima ih još, kao što ima i
dosta loših prevoda sa ruskog jezika pa čak i dela onih pisaca koji uopšte
nisu teški za prevodjenje.
4.
Što
se tiče poslovica – Vaša varijanta je tačna, ali i dalje mislim da je moja
adekvatnija (i to nije samo moje mišljenje).
Tačnost nije jedini zahtev koji se prevodiocu postavlja – kad prevodite
poslovicu, ona bi trebalo da zvuči kao poslovica, kada prevodite poeziju,
trebalo bi da se pridržavate i njenog ritma i metra, takođe, kada prevodite
prozu koja pretenduje na šokantnost bilo koje vrste (uključujući leksičko-sintaksičku,
za V.Jerofejeva veoma bitnu) nemate pravo da ga umekšavate.
Ž.M:
Moj prevod poslovice, podsetiću, glasi: Ako ti Bog uzme ženu, darovaće ti
devojku. Vaš, pak prevod glasi: Kad uzme babu, Bog devojku da. Po Vašem
mišljenju, moj prevod je tačan ali nije adekvatan, a Vaš prevod je netačan,
ali je zato adekvatniji. Zaista zanimljiva konstatacija. Pošto je Vaš netačan
prevod adekvatan originalu, to znači i da je original netačan. Ili ne? Prevodeći
poslovicu onako kako sam je preveo, ja nisam ni po kom osnovu umekšao piščev
izraz. Naprotiv. U mom prevodu poslovica je mnogo jasnija. Odmah se vidi da je
reč o muško - ženskom (bračnom) odnosu gde se smrt žene (supruge) smatra za
neku vrstu nagrade muškarcu (suprugu) za šta će se pobrinuti Svevišnji lično.
Uvodeći u poslovicu (netačno ali zato adekvatno kako tvrdite) pojam babe (na
srpskom jeziku jer je vaš prevod na srpskom, a ne na ruskom) Vi unosite malu
zabunu. «Baba» je pojam koji je u neposrednoj asocijativnoj vezi
sa pojmom «deda» ali, isto tako, i uz pojam «unuk» ili «unučad». Iz Vašeg
prevoda bi se moglo zaključiti da, ukoliko nekome umre baba, on će se sasvim
sigurno, uz božju pomoć, srećno oženiti. Da li će to biti deda, ili unuk,
nije jasno. Jerofejev pak, uopšte nije imao nameru da unosi uvu vrstu zabune.
Za njega, na njegovom jeziku, reč «baba» označava pojam žene (supruge) sa
omalovažavajućim predznakom.
Kada
se vaš prevod ove poslovice posmatra sa gramatičkog aspekta uočava se
nedopustivo neslaganje vremena. Ako su dva glagola u uzročno posledičnoj vezi
(ako – onda), a prvi je u prezentu, onda drugi, pošto dolazi POSLE njega mora
biti u futuru. Kažem, nisam lingvista, nego na pojavu posmatram isključivo na
osnovu zdravog razuma. Sad, Vi mi možete reći da u ruskom nije tako, i ja ću
se na nevidjeno – složiti. Medjutim, Vi niste prevodili ovu knjigu NA ruski
nego SA ruskog, a na srpski.
Pošto
smo se već dogovorili da ne pretendujem ni na kakvu javnu polemiku, dopustite
mi i da se malo poigram rečima koristeći se Vašim pravilima prevodjenja
poslovica. Tako, na primer, gleda nas dvoje i našu raspravu neki ruski narodni
mudrac i kaže: «Zaludan pop i jariće krštava». Vi kao prevodilac nailazite
na tu poslovicu, naravno napisanu na ruskom jeziku, i težeći apsolutnoj
adekvatnosti prevodite je u sledećoj formi «Nezaposleni crkvenjak mlade koze
krsti». Da li sam, možda pogrešio?
5.
I još
jedan važan detalj. Ako ste već uzeli sebi pravo da budete strogi prema čistoti
srpsko(hrvatsko)g jezika, molim Vas, pročitajte još jednom pažljivo
svoje pismo! Naći ćete, kao jezički čistunac, nekoliko pikantnih omaški.
ŽM:
Nisam ja, draga Natalija, strog prema ČISTOTI nego prema Vašem prevodu. Grešaka
u mom pismu ima. One su posledica površne provere teksta, ali ipak i od njih
ima neke koristi: služe Vama za utehu. Medjutim, treba imati na umu jednu
sitnicu: ja knjige ne pišem. Niti prevodim. Ja sam van te priče, draga
Natalija, pa se stoga moje i Vaše jezičke omaške nikako ne mogu porediti.
Uzgred budi rečeno, kada smo već kod ove teme, Vaše pismo upućeno meni je, u
jezičkom smislu sasvim korektno. Otuda mi preostaje samo da se još više začudim
šta Vam se to bilo desilo dok ste ispisivali prevod «Muškaraca»?
N.N:
Možda će biti prilike da razmenimo mišljenja o svim ostalim Vašim primedbama.
Ovoga puta ne bih se upuštala u polemiku. Vaše je pravo da Vam se ne dopadne
knjiga koju ste pročitali, ali ne i da na osnovu nedopadanja
donosite onako uvredljive i nadasve netačne zaključke o prevodiočevoj (ne)pismenosti.
Ž.M:
OK. Ako se radi o nedopadanju onda mi, molim Vas, odgovorite šta ćemo sa BABOM,
sa MUŽIKOM, sa CRKVENJACIMA, sa SVETOVNIM STRAŽAREM SA MARAMAMA U RUKAMA, sa
ŽIVOTNIM UČITELJEM, sa LJUDIMA KOJI SU SLABIJI OD OKOLNOSTI, sa DUĆANČIĆEM
IKONA, sa MORALNOM LAŽI sa onim što
je ZABORAVIO SVOJU NAVIKU RAVNODUŠNOSTI, sa BURNIM RADOM, sa JEDINSTVENOM
KOVANOM KAPIJOM, sa Bekonom koji je JURNUO U PARIZ, sa portretima koji se
SLIKAJU PO PRIRODI, sa ENTUZIJASTOM POLARNE SVETLOSTI koji se NEOČEKIVANO ZA
SEBE ZALJUBIO, sa PROZORIMA NA KOJIMA SU VISILE LAMPE ZA BUDUĆU POLARNU NOĆ,
sa čovečanstvom koje DRUŽNO ide putem filozofije nasladjivanja, sa ZBIROM
POSTUPAKA RAZNIH PRAVACA, i da ne nabrajam dalje.
Imam
snažan (krepkij - čak) osećaj, draga Natalija, da će Vaše pismo sa
odgovorima na moja pitanja, biti veoma, veoma dugačko. Usput, sasvim slobodno
možete biti VEOMA zajedljivi. Biće mi drago za videti.
Srdačno
Vas pozdravljam i molim da ove moje primedbe ne shvatite lično. Ja samo
nastojim da pojave oko sebe nazovem pravim imenima. Priznajem da to može da
bude neprijatno, ali tako je to u javnim poslovima. Vaše ime stoji na jednoj
KNJIZI, a ta reč je, bar do sada, imala posebnu težinu. Stoga mislim da bi Vaš
angažman bio mnogo korisniji i po Vas i po čitaoce ako biste se više
usredsredila na kvalitet posla kojim se bavite, a ne da čitaocima držite
predavanja o tome koliko isti poznajete. Čitaoci će se u to najbolje uveriti
dok budu čitali Vaše prevode, a ne ukoliko im Vi post
festum budete objašnjavali šta ste hteli da kažete. Zamislite,
molim Vas, glumce neke izviždane pozorišne predstave kako uskaču u gledalište
i hvataju se za guše sa gledaocima pokušavajući da ih ubede kako je ono čemu
su zviždali sjajna stvar ali da su oni (gledaoci) nesposobni da to shvate.
Zamislite i dirigenta loše ocenjenog orkestra kako nezadovoljnoj publici šalje
pisma u kojima joj objašnjava da je kompozitor čije je delo pripremio za
izvodjenje isuviše originalan da bi se mogao interpretirati na iole shvatljiv
način. Zamislite na kraju i sebe kako sutra, osim meni, šaljete i desetine ili
stotine pisama nekim drugim nezadovoljnim čitaocima Vaših prevoda. Očigledno,
to tako ne može.
I
na kraju još jedno pitanje: kako to da od teksta pod naslovom «Jarkoružičasti
veš...» pa nadalje, a to je dobra trećina knjige, nisam
uspeo da pronadjem ni jednu grešku vrednu pomena i pored sve moje
zajedljivosti te stilske razbarušenosti enfant
terrible –a ruske književnosti V. Jerofejeva.
Nešto
se u tom delu knjige čudno desilo.
Ili
sa mnom ili sa njim.
Privet
Vam, privet
Ž.Miloradović