Dragi Milovane,

Pročitavši tvoj tekst u "Pančevcu" od 24. januara ove godine, pod naslovom "Snovi koji ne blede" nisam mogao da odolim a da ti ne napišem ovo nekoliko redova.Izveštavajući o promociji knjige pokojnog Zorana Duškovića, ti nas obaveštavaš o periodu izlaženja njegovih tekstova u "Matorim novinama" pa kažeš: "Pauze u objavljivanju zapisa nastajale su, što zbog njegovog boravka na frontu, što zbog povremenog neslaganja sa uredjivačkom politikom u "Pančevcu".

Analizom ove rečenice, odnosno više onim što njome nije rečeno, nego onim što jeste, možda bi se dala naslutiti čak i jedna mala, oprosti mi na izrazu, izdaja dela Zorana Duškovića, te njega samog i svega onoga što je on značio u našoj maloj varoši. Pre svega, radi se o netačnosti, ili , uzimajući u obzir tvoju nenameru, nepreciznost u izlaganju. Ako kažeš da je neslaganje sa uredjivačkom politikom bilo povremeno, onda znači da ga je bilo s vremena na vreme, odnosno da je do neslaganja dolazilo višekratno, Ja u ovom dopisu tvrdim da je neslaganje bilo jedno i da je bilo trajno. Dakle, Dušković je otišao iz "Pančevca" onda kada sam otišao i ja, i to ne stoga što je bio zaljubljen u mene već zato jer je ocenio da oni koji su izvršili nasilje nad ovom novinom te oni koji su to nasilje podržali ne zaslužuju njegovu saradnju. Duh koji je tada zavladao "Pančevcem" vlada tamo i dan - danas, uz izvesne, treba priznati, korekcije. Dušković nije otišao iz "Pančevca" zbog neke lične povredjenosti, nezadovoljstva tretmanom njegovih tekstova ili honorarom, kako to obično biva ili bi moglo da bude u nekim normalnim vremenima ili prilikama. Odlazak je bio uslovljen dubljim i značajnijim razlozima, koji se mogu svesti na nepristajanje uz politiku koja je nanela toliko zla gradjanima naše zemlje, a koju je (politiku) "Pančevac" tada a i sada zdušno podržavao. Toliko o povremenostima.

Ako sebi dozvolim i tu slobodu da ovim povodom kažem nešto i o Duškovićevim neslaganjima (množina) sa mojim uredjivačkim konceptom u "Pančevcu" i sa mnom lično, onda treba reći da je i toga bilo. Ali, ta neslaganja nikada nisu dosezala više ni šire od interpersonalnog nivoa tako da nisu ni uticala na izostanak njegove rubrike. Ti, verovatno slučajno, u ovom tekstu zaboravljaš da napomeneš da je Dušković nakon "povremenog neslaganja" sa "Pančevcem", nastavio da piše u "Novom Pančevcu". Zoran objavljuje od prvog broja ovog lista i sa još nekolicinom slobodnih novinara i saradnika spada u osnivače ovoe novine. (Jedan gornjovaroški trgovac bio je to samo u formalnom smislu, što nikako ne treba gubiti iz vida).

Moglo bi se desiti da pomisliš da su moje zamerke na tvoj tekst minorne te da je kvalifikacija o izdaji Duškovićevog dela, preoštra. Možda je i tako, gledano sada i odande. Jer, sada je u modi trend po kome ono što je bilo više nije važno te da sva ona zlodela nad čovečnim i normalnim, sva ta nasilja nad zdravim razumom nisu ni postojala, a da sva ta ružna sećanja treba što pre izbrisati. Tome doprinosiš i ti svojom tezom o "povremenom neslaganju" (kao da je u pitanju kakav Zoranov hir) , tome doprinosi i činjenica da je suizdavač Duškovićeve knjige isti onaj "Pančevac" koji se krupnim slovima upisao u knjigu profesionalnog beščašća, tome doprinosi i to što na promociji govori moj školski drug Vojo Krkobabić koji je Duškovića oduvek smatrao za u najblažem slučaju zaludjenog blesana. A "naš list", kako ti kažeš, ni danas ni sada nema snage da, odabirući ovom prigodom tekst iz Duškovićeve knjige, posegne za onim pravim Zoranom, za prznicom i buntovnikom, za rugačem i ismejačem malogradjanskog mrtvila i političkog slepila, nego se opredeljuje za jednu sasvim prosečnu hronologiju četrdesetosmaške revolucije koju je mogao da napiše bilo ko i koja, ničega, ama baš ničega Duškovićevskog u sebi nema. Da li je sve ovo samo posledica ironije sudbine koja je romantičarima i blagorodnicima uvek spremna da se naruga na najsuroviji mogući način, ili je sve ovo samo danak mračnim vremenima, ja ne bih mogao sa sigurnošću da tvrdim, ali sam ipak skloniji ovoj drugoj pretpostavci. Jer, mrtvi su uvek samo mrtvi i kao takvi, nemaju mogućnosti da se jave za reč. U tome i jeste suština svih velikih i malih istorijskih prevara.

I pre nego završim ovo pismo evo još dve biografske napomene koje, ubedjen sam, mogu biti od značaja za sastavljanje Duškovićevoh životnog mozaika. Rubrika "Šta sanjam i šta mi se dogadja" koja je počela da izlazi u "Pančevcu" za mog urednikovanja, nije nastala zato što su, kako kaže B.Mrvoš u predgovoru knjige, "u redakciji došli na ideju...", nego zato što se Zoran jednog dana pojavio u mojoj kancelariji i rekao: "Pizda ti materina, dao si onom debelom Žuletu onoliki prostor a meni nisi ni ponudio". Evo nudim i tebi, rekao sam . Tako je nastala rubrika, kao što nastaju mnoge druge. Zoran je tekstove donosio poslednjeg dana u poslednjem minutu. Često ih je improvizaovao u samoj redakciji i tek ovlaš pročitane predavao. Čak i danas, u knjizi, može se na nekim mestima osetiti ta brzina, zadihanost, rekao bih. Dok je u svom ćošku kljucao po mašini , jednim uhom je pratio zbivanja u redakciji i povremeno se uključivao u raspravu. Pomalo osoran, prgav i oštar na jeziku ostavljao je utisak nekog starog zakerala. Milan Mirković ga je stoga nazvao "mrmotom", a ovaj mu je vraćao istom merom, tako da su se obojica počeli medjusobno oslovljavati sa "Gde si, matori mrmote". Ja tada ni slutio nisam da će to jednog dana postati istorija i predmet naše prepiske. Ali, ko zna šta sve na ovom svetu ja ne mogu da naslutim. Božanska su to posla.

Da ste se, prilikom pravljenja knjige samo malo raspitali okolo saznali biste da postoji i jedna retka, rekao bih jedinstvena Zoranova "ratna fotografija". Ja je posedujem, a snimak je načinio Zoran Mačak kada smo, obilazeći deo fronta koji su držali Pančevci, na naš poseban zahtev Duškovića posetili Ofelija Backović, Zoran Spremo i ja, Našli smo se u kancelariji direktora osnovne škole u Dalju , gde su njega i Vlajića, etnologa pančevačkog Muzeja, dovezli sa položaja na Debelom Brdu.

I još nešto, sasvim lično. Zorana znam još iz gimnazijskih dana, tri godine je mladji od mene. Nikada nismo bili neki veliki prijatelji. Naprotiv. Imam utisak da me nije baš lako podnosio, mada je moguće da je reč o njegovom urodjenom gardu koji je imao prema ljudima iz iste ili slične branše. Imao je on i nezgodnih osobina kao što je i dato da ih svaki smrtan čovek ima. Ali pored svega i nakon svega, moram da ti kažem da ga još uvek nisam prežalio. Duškovićevu smrt doživeo sam ne samo kao lični gubitak nego i kao jedan surovi zajeb, kojim su neki tamo hteli da nam poruče da nam niti ima spasa, niti ima nade.

Pozdravljam tebe i Bogdana.

Prevarite se ponekad pa mi pošaljite poneku "Svesku", mnogo će mi značiti .

p.s.

U prilogu vam šaljem nešto moje poezijice. Na ocenu.