|
Treća smena posvećeno Dj.Modeni Kad moja smena ulazi u fabriku Uvek sam na začelju repa Tapkam kroz mrak I čekam da mi se kao i svake večeri Iz pomrčine javi moja senka Ona me prvo zapita za zdravlje Isporuči pozdrave familiji, A onda, Po stoti put već Uzme da me preslišava: Pita me ko sam i Odakle Ćutim kao krivac, Ne odgovaram Ni sam ne znajući šta da joj kažem. Moj zavičaj je Nigde A ime mi je Niko. * * * Bogdanovićeva kuća Moj prijatelj Bogdanović Živi u Veneciji U jednoj staroj kući Svakoga dana oko četiri popodne U hodniku se okupljaju duše bivših stanara Čiji su glasovi romor Kanalizicionih cevi A telesa teška vlaga Koja se vuče pod natrulim svodovima Ja uvek učtivo pozdravim nevidljivu gospodu Znajući da će kada dođe čas I moja duša Bludeći okolo Sići u bezdane vode Venecije I ovde U hodniku Bogdanovićeve kuće Mlečićima govoriti Crnjanskog PSEĆE DOBA Pseto Otkako postah psetom Svaka mi rana zarasta Prebi mi rep - zaraste Nogu - izraste Izbi mi oko - nikne novo Na psu rana na psu i zarasla I dok se kršim niz urvine i dubodoline I smrt pseća u meni izrasta Pseći ću crći u jendeku Pod topolama * * * Odlazak Ne rekoše nam ništa Kad dvorište naše opustelo Napustismo Ni idi ni ostani Ni hajde ni nemoj Samo nas gledahu zakorovljeni Zabajaćeni Posiveli u noći bez jutra Ni kapija ne škripnu za nama Dok uhvativ se puta Korakom našim psećim Ne počesmo da merimo svet I sve što se potom zbilo Beše nam prvi put * * * Naša kereća kuća Ne stade nam ni na pleća Ni u oči Naša kereća kuća Ponesosmo je samo U psećim grudima I nema tog mesta Gde kuću našu ne možemo da podignemo Pod strehom I lipom Pod zvezdom I nebom Noktima joj temelj izgrebemo Dahom našim zidove opletemo Zubom slemena krovna sastavimo A od jauka našeg psećeg Dim joj pravimo I za dimnjak zakačinjemo * * * Potraga Svu sam zemlju njuhom izbušio Tražeći te Nogo Tvoje meko stopalo Tvoje znojne prste Tvoj stakleni gležanj Prenjušio sam i put I stazu I bogazu I trn i cvet Nigde te Samo u snu uspevam Da zub svoj u tvoje meko stopalo zarijem Da prste tvoje znojne otkinem Da ti gležanj stakleni zdrobim Svojim psećim zubalom Da više ni po kome ne gaziš Nogo A kad se probudim Njušim dalje I tražim te Nogo Ja Tvoje sudjeno pseto * * * Povratak u grad Prebacili smo se krišom preko Reke Zvekećući praznim dušama Mi – ostaci ostataka Mi – skoro ništa I samo što se dohvatismo Prvih kuća I samo što osetismo Toplinu zidova I samo što udahnusmo Miris lipe Grad se pretvori u svoju senku Predje u sopstveni lik Zaleluja se u ogledalu Naš korak ostade da lebdi Naše oči zakačiše se za ništa Naše ruke pružiše se u prazno Želeli smo da nam se učini Da nikada nismo ni odlazili Učini nam se da želimo Da se nikada više ne vratimo _________________________________________________________________________________________ |