SAVEZ KOMUNISTA JUGOSLAVIJE
Mutapova 12
11000 BEOGRAD
Savezna Republika Jugoslavija
Proslo je vise od dva meseca od kad je Ministarstvo za ekonomsku i vlasnicku transformaciju Republike Srbije dalo na javnu raspravu radnu verziju Zakona o svojinskoj transformaciji. Rasprave zapocete daleko pre izrade ove verzije Zakona ne jenjavaju, ali se sve uglavnom vode oko nacina vlasnicke transformacije, a da se i ne postavlja pitanje razloga za transformaciju. Opste je prihvacena jedva spominjana pretpostavka da je nas dosadasnji ekonomski sistem socijalistickog samoupravljanja, odnosno socijalisticke robne privrede, neefikasan i da ce novi sistem mesavine privatnog i drzavnog vlasnistva biti efikasniji. Vecu ekonomsku efikasnost obecanog sistema navodno garantuju privatnici - vlasnici sredstava za proizvodnju, odnosno drzavni cinovnici, titulari svojine kako se popularno zovu, koji noseni interesima sa sacuvaju svoj kapital i da ga profitom uvecaju, mogu da obezbede i vece nadnice radnicima! A radnici bi onda, sa tako velikim platama, mogli sebi da kupuju kuce i stanove, automobile i namestaj, da zimuju i letuju i da podmiruju svoje druge potrebe, to jest da plate usluge lekara, profesora itd. Od tako placenih usluga bi bolje nego u samoupravljanju ziveli i lekari i profesori i svi drugi koji bi se namirivali iz radnickih nadnica, a da se o sponzorima nauke, kulture i umetnosti i ne govori!
Zagovornici Zakona o privatizaciji, oni na vlasti ili u opoziciji, ljudi od nauke ili laici, medjutim, i ne pokusavaju da odgovore na pitanje kako to da zemlje sa privatnim vlasnistvom u kojima drugi oblici svojine, sem privatne, nisu poznati, mogu da budu ekonomski efikasne, kao Kanada na primer, ali i ekonomski neefikasne, kao Meksiko s druge strane Amerike, kao drugi primer. Zato bi pre bilo kog zalaganja za privatizaciju svi njeni zagovornici morali da odgovore na pitanje da li ce ova zemlja (kad sve bude privatizovano) biti ekonomski efikasna kao Svedska ili Svajcarska, odnosno kao Turska ili Pakistan.
Uostalom i u Jugoslaviji izmedju dva rata sve je bilo privatno, a imala je i „evropsko“ zakonodavstvo, pa ipak njena privreda nije bila ekonomski efikasna kao privrede Svedske ili Svajcarske.
Jer, od preko 200 zemalja u svetu, svega oko 20 zemalja, okupljenih oko SAD-a i njihovog NATO pakta, uziva sve prednosti postojeceg svetskog ekonomskog poretka, pa su jos uvek ekonomski efikasne, a preko 180 zemalja vec 20 godina, od pocetka sveopste ekonomske krize, iz godine u godinu prezivljava agoniju smanjivanja obima proizvodnje, dohotka i zaposlenosti, odnosno povecanja zaduzenosti, pada standarda, porasta socijalnih tenzija, porasta svih oblika kriminalnog ponasanja, sve slabijeg funkcionisanja drzave itd. To je slucaj i sa vrlo velikim zemljama (Rusija, Brazil, Meksiko, Indonezija...), sa vrlo bogatim zemljama, izvoznicima nafte, metala, ruda (Rusija, Brazil, Meksiko, Indonezija...). Neke od tih zemalja nikad nisu bile socijalisticke, a nijedna samoupravna! Stavise, u svima njima uveliko caruje privatna svojina i sve ono sto nasa zemlja tek treba da dobije vlasnickom transformacijom! Nazalost, vlasnicka transformacija je neizbezna. Razlog njene neizbeznosti lezi u cinjenici sto su se poklopili interesi novonastale burzoazije, regrutovane iz ranijih birokratsko-upravljackih struktura (SPS, HDZ i slicne organizacije) i zastupnika interesa jos u drugom svetskom ratu porazene burzoazije (koalicija Zajedno, na primer) sa iluzijama najveceg dela radnih masa, ukljucujuci i najveci deo radnicke klase, i sve to jos poduprto „otvorenom trzisnom privredom“, „slobodom“, „demokratijom“ i „zastitom ljudskih prava“ sa Zapada i neizbeznom crkvom.
Savez Komunista Jugoslavije je, razumljivo, apsolutno i energicno protiv privatizacije, a sve njene forme smatra samo nacinima prevare radnicke klase i brutalnom pljackom svega onoga sto su generacije ove zemlje stvarale tokom 45 godina socijalisticke izgradnje. Kad je rec o samim iluzijama koje su ovladale i velikim delom radnih slojeva ove zemlje, pa i radnicke klase, Savez Komunista Jugoslavije polazi od Marksovog stava da nije rec o tome da se te iluzije ukinu, nego da se ukine stanje kome su potrebne iluzije. Ukidanje tog stanja i promena svesti o njemu ce biti moguca samo upornim i strpljivim dokazivanjem bar sledeceg: prvo, da su nacionalna ugrozenost i zastita nacionalnog (i drzavnog!) interesa u SFRJ izmisljeni i podmetnuti radi ostvarenja vrlo prizemnih i konkretnih ekonomskih interesa nacionalistickih struktura na vlasti ili u opoziciji u bilo kojoj od novonastalih „drzava“ na teritoriji SFRJ; drugo, da nije tacna pretpostavka da je socijalisticka robna privreda ekonomski neefikasna i trece, da nema i da nece biti nikakvog stranog kapitala koji bi pokrenuo privredu ove zemlje i koji ce omaguciti visoke nadnice, bolje od licnih dohodaka u samoupravljanju.
Oko nacionalizma kao glavnog uzrocnika sukoba u SFRJ i nema sporova, ali izostaje uvid u cinjenicu da do njega ne dolazi slucajno. On se planira, proizvodi i lansira u pogodnom trenutku i na pogodno tlo. U uslovima ekonomske krize, koju je nuzno pratila socijalna, idejna pa i politicka kriza, nije bilo tesko da se probiju snage koje su svoj interes videle u „sopstvenoj drzavi“, „trzisnoj privredi“, osloncem na „Evropu“ i slicno. Tu ideologiju su preuzele rukovodece strukture u samoupravnom drustvu, ali su je na, nazalost, nametnule i radnim slojevima, tako da je ona postala vladajuca u svim delovima zemlje i sto je najgore jos uvek je dominantna. Najveci broj ljudi i dalje ocekuje da resenjem svog „problema“ kao Srba, Hrvata, Albanaca itd., kao naciona-lnog i drzavnog dakle, resi i problem svog ekonomskog i razvojnog polozaja. U tome ce im, siroko je rasprostranjeno misljenje, pomoci „prijatelji“ iz sveta imresionirani ugrozenoscu bas njihove nacije!
Sto se tice ekonomske efikasnosti politickog sistema socijalistickog samoupravljanja dovoljno ce biti da se navede samo nekoliko podataka. U uslovima socijalistickog samoupravljanja SFRJ je imala preko 6 miliona zaposlenih, nacionalni dohodak od preko 2.000 dolara po glavi stanovnika, izvozila je robe za oko 10 milijardi dolara godisnje; proizvodila je preko 5,5 miliona tona psenice, skoro 12 miliona tona kukuruza, 72 milijarde kilovat casova struje, 65 milijardi tona uglja, preko 4 miliona tona nafte i isto toliko tona celika; proizvodila je SFRJ 130.000 tona bakra, preko 80.000 tona olova, preko 300.000 tona aluminijuma, preko 250.000 putnickih automobila, 60.000 traktora, 16.000 kamiona, 3.600 autobusa i 3.000 zeleznickih vagona godisnje; zatim oko 200.000 radio prijemnika, 700.000 tv prijemnika, preko 500.000 masina za pranje, 750.000 frizidera; proizvodila je 4 miliona tona djubriva, 260.000 tona deterdzenata; gradila i po 140.000 stanova godisnje - u socijalistickoj robnoj privredi sa sre-dstvima za proizvodnju u drustvenoj svojini! Pored toga, gradila je hidrocentrale, puteve, pruge, irigacione sisteme i kongresne centre u zemlji i sirom sveta. SFRJ je napravila jedan od najboljih tenkova na svetu, pravila je avione i drugo oruzje, cija je izrada inace rezervisana samo za nekoliko privilegovanih zemalja u svetu.
Kako je sve ovo bilo moguce ako u samoupravljanju niko nista nije radio i niko nikome ni za sta nije odgovarao! Da li ce u uslovima „titulara svojine“ bilo sta od ovoga biti moguce? Na ovo pitanje treba da odgovore zagovornici privatizacije pre nego sto krenu u samouvereno zasipanje radnika o neefikasnosti socijalisticke robne privrede i drustvene svojine.
Pored toga, treba li i pominjati socijalnu sigurnost, javnost u radu i citav niz drugih pogodnosti koje su radnici imali u uslovima drustvene svojine, a o kojima ne mogu ni da sanjaju ukoliko su zaposleni kod privatnika ili drzavnog cinovnika. I treca iluzija, koju treba srusiti, je predstava o stranom kapitalu koji cuci negdje na granicama nase zemlje i samoceka povoljnu priliku pa da uleti u obliku stredstava, moderne tehnologije i savremene organizacije koja ce vlasnicima doneti profite, radnicima nadnice, a drustvu poreze od kojih ce se placati profesori, lekari, isplacivati penzije itd. Ne, kapitala nema i nece ga biti. Ako je Marx samo jednom bio u pravu onda je to slucaj sa definiciom kapitala. To je ipak samo drustveni odnos. Za smesno malo zivih para pokupovace strani burzuji, udruzeni sa domacim svakako, citave fabrike - dvorista, ograde, zgrade, masine i njih, dakle nasa sredstva za proizvodnju, pretvoriti u svoj kapital i s njim raditi sto im je volja.
Dakle nece doneti svoj kapital, sveza sredstva (dokapitalizacija), vec ce preuzeti postojeca i pretvoriti ih u svoj kapital. A onda ce poceti otpustanja. Jedan mali broj srecnika ce mozda dobiti i nesto vecu platu od licnih dohodaka u samoupravljanju, ali ce najveci broj morati napolje! Oni koji budu ostali ce morati da rade satima i satima, a kolike su im plate vedece tek onda kad od njih moraju da plate kiriju (nema radnika koji ce od nadnice moci da sagradi kucu ili kupi stan), bolnicki racun, lekove ili skolarinu za decu. Stan, auto, godisnji odmor ce radnik u uslovima privatnog vlasnistva, u ovoj zemlji, kao i uostalom u 180 drugih zemalja u svetu, moci da gleda samo na televiziji! Sa druge strane, kapital kome je donedavno bilo onemoguceno vrsljanje po dobrom delu sveta sada uziva u polozaju da se o njega otimaju nudjenjem svih mogucih povlastica Rusija i Ukrajina, Bugarska i Rumunija, Srbija i Hrvatska i sve druge novonastale drzave, vezujuci svoj razvoj, i opstanak cak, iskljucivo za strani kapital!
Vladajuce partije u svim drzavama nastalim na prostoru SFRJ, a i njihova opozicija, se zalazu za napustanje drustvene svojine i sto hitniju privatizaciju. Time one postizu dve stvari: prva, cine ustupke madjunarodnom kapitalu, koji ne trpi ogranicenja, a druga, obezbedjuju sebi saveznika u obliku NATO-a od neminovnog bunta radnika do koga ce doci kad radnici shvate prevaru. Otuda tolika guzva da se sto pre udje u „Evropu“ u „Medjunarodnu zajednicu“, „MMF“ i „Svetsku banku“, makar, najpre, kroz „Partnerstvo za mir“.
U medjuvremenu su svi domaci kapaciteti prakticno zatvoreni, proizvedena je ogromna nezaposlenost, konkurencija medju nezaposlenim radnicima je poprimila nezapamcene razmere, cena radne snage je oborena do besmisla. Time je postignuto sledece: domace trziste je otvoreno za strane automobile, televizore, oruzje isl., a ono malo kapaciteta koji budu radili sa „pridoslim stranim kapitalom“ ce uzivati poreske olaksice jer ce nuditi kakvu takvu zaposlenost, sa jedne strane i moci ce da isplacuje mizerne nadnice u korist natprosecnih profita za druge.
Kad se takvo stanje bude uspostavilo, sto sada izgleda neminovno, ono ce biti branjeno svim sredstvima, ukljucujuci i vojnu silu, jer kapital nista ne rizikuje. Uostalom, za to su NATO trupe vec zaposele dobar deo teritorije SFRJ, s namerom da tu ostanu, mada ce, razumljivo najveci deo prljavog posla, drzanje radnika i citavih zemalja u pokornosti, ostaviti domacoj policiji i vojsci, lokalnim mini drzavama, ili onome sto od njih bude nastalo ili ostalo.
Sadasnja obecanja da ce se kapital „procenjen metodom diskontovanja novcanog toka“ (sto za one koji sada nemaju para ni za ishranu nije ni od kakvog znacaja) „pravedno razdeliti“, a da ce radnici u navodno efikasnim preduzecima imati dobre nadnice jos i dividende pride bi bila smesna da nisu tuzna. Naivna nada da se kategorije kao sto du nadnice i profit, koje su uvek suprotstavljene jedna drugoj, mogu uskladiti ce se pokazati bas tako, kao prica za naivne, kad radnici treba da odluce hoce li bolje plate (za koje ce strajkovati) ili dividende (protiv kojih ce strajkovati). Radnicko akcionarstvo je ne samo ekonomska vec i logicka besmislica.
Osnovni problem je u tome sto u burzoaskom drustvu, koje je ideal svim vlastodrzcima u svim drzavicama na teritoriji SFRJ, a i njihovim „parlamentarnim opozicijama“, sto „proletarijat nije clan nego instrument burzoaskog drustva, i to zato sto je on iskljucen iz vlasnistva“.
Medjutim, od ranije je poznata uloga politickih stranaka kao zastitnika odredjenih privatnih interesa. Ako se za novonastale politicke stranke, bilo da su na vlasti ili opoziciji, u Srbiji ili Hrvatskoj, u Sloveniji ili Makedoniji, Bosni i Hercegovini ili Crnoj Gori, sasvim slobodno moze reci da one pod plastom nacionalnih interesa u stvari kriju sopstvene privatne interese - svoja drzava i svoja vlast, svoje carine i svoje dozvole, stimulacije itd. onda i radnickoj klasi ne ostaje nista drugo nego da se organizuje radi zastite svojih interesa, a oni sigurno nisu u privatizaciji njene - drustvene svojine. Nazalost, sad je vec doslo dotle da radnicka klasa bilo kog naseg naroda ili narodnosti nema protiv sebe samo sopstvenu burzoaziju vec ujedinjenu svetsku burzoaziju u Evropi, tzv. Medjunarodne zajednice i njihovog NATO pakta. Cena koju ce radnicka klasa morati da plati, i to po svemu sudeci i svojim zivotima, je ogromna, ali izbora nema i sto vise bude oklevala sa formiranjem i jacanjem partije koja ce braniti njene interese time ce borba biti duza i teza! Otuda je za radnicku klasu istorijska neophodnost da se ujedini ne samo u okviru sopstvenog naroda ili narodnosti vec da obnovi svoje jedinstvo u jugoslovenskim razmerama. To jedinstvo tesko da moze biti od bratstva-jedinstva Titove Jugoslavije, AVNOJ-a, Ustava iz 1974. Godine i ZUR-a [Zakon o Udruzenom Radu], iz prostog razloga sto bolja resenja za sve prihvatljiva, bar za sada, niko jos nije ponudio. Zato je Savez Komunista Jugoslavije za radnicku klasu i ostale radne ljude na ovim prostorima, i sto se pre ta sansa bude zgrabila i iskoristila time se povecavaju sanse za napredak pa i za opstanak bilo kog od nasih naroda i narodnosti.
U Beogradu, 20. maja 1997.