LjUTNjA
PREDSEDNICE OPŠTINE
Predsednik
svake pa i naše opštine ima pravo da se ljuti na koga hoće, ali samo u
sopstvenoj kući. U demokratskim sistemima privatne pizme i omraze ne smeju
imati upliva na javne poslove, a kamoli rezultirati nametanjem ograničenja
i zabrana bilo kome.
U
prošlom broju ,,Pančevca" čitateljstvo je, nakon niza
zanimljivih dogodovština koje su se odigravale u redakciji i oko nje, bilo počašćeno
još jednim biserom nastalim iz odnosa lokalne vlasti i lokalnog nam medija:
pismom predsednice pančevačke opštine Borislave Kruške. U tom pismu
predsednica nas obaveštava da je ljuta na novinara ,,Pančevca" jer
nije doslovce i pravovaljano interpretirao njene reči proiznete na
konferenciji za štampu. Apsolutno i bezuslovno podržavam i odobravam pravo
predsednice opštine da se ljuti na medije koji joj nisu po volji, ali mi je
isto tako nejasno kakve veze s tom ljutnjom imaju ostali čitaoci ,,Pančevca".
Jer,
sudeći po detaljima iznetim u zaista sjajno sastavljenom pismu, gospođa
predsednica opštine ne demantuje pogrešno navedene i protumačene činjenice,
ne spori istinitost navoda, nego nam objavljuje da jedna malicioznost koju je
izrekla na račun svog prethodnika nije tačno citirana. Ona je, naime,
htela da bude malo zlurada, a novinar joj to, interpretacijom njenih reči,
nije dozvolio. Tako su ostali čitaoci ,,Pančevca", ni krivi ni dužni,
dovedeni u poziciju da se petljaju sa intimnim promišljanjima predsednice, što
ipak nije posao pristojno vaspitanog sveta. Niti je pak, s druge strane,
pristojno svoje intimnosti, a pogotovu malicioznosti, iznositi u javnost. Za
takve stvari postoje dnevničke beleške, poetske crtice, pisma
prijateljima, telefonske ćakule i tome slično, dok bi novine i čitaoce
ipak trebalo poštedeti napasti da guraju nos u tuđu privatnost. U tom
smislu smatram da je uredništvo napravilo grešku što je ovakvo pismo uopšte
pustilo u novine.
U
svom nastojanju da nas obavesti o svojim privatnim razmišljanjima predsednica
opštine ide i korak dalje. I to kakav korak! Budući da se naljutila, ona
bi i da svoju ljutnju nekako iskali, pa novinarima ,,Pančevca" poručuje
da ih više neće zvati na konferencije za štampu koje bude organizovala.
Opet moram da istaknem da bi i ovaj gest bio potpuno opravdan kada bi
predsednica opštine konferencije za štampu koje se tiču njenih privatnih
poslova organizovala u sopstvenoj kući. Ukoliko je reč o opštinskim
poslovima i opštinskoj zgradi gde se te sesije (slutim) održavaju, imam snažan
utisak da se predsednica malo zaletela i da je, makar za trenutak, potpala pod
vlast nekih (opet intimnih) zlomisli koje su kadre da čak i obrazovane,
kulturne i ozbiljne osobe, među koje ubrajam i našu predsednicu, dovedu u
krajnje apsurdne pa samim tim smešne situacije. Doduše, treba imati u vidu i
to da se ceo dramoplet dešava u zemlji Srbiji koja upravo proživljava ,,sto
godina samoće", a u takvim prilikama sveopšte čamotinje i osame
čoveku svašta može pasti na pamet, pa čak i ideja da sebe lično
stavlja iznad javne funkcije koju obavlja.
U
tom smislu ja imam puno razumevanje za predsednicu opštine Borislavu Krušku te
njene ljutnje i smutnje. Međutim, takva vrsta odnosa javne ličnosti
prema medijima nije niti dogovarana niti dogovorena u svim onim šetnjama, zviždanjima,
jurišima i suzavcima. Ovo je nešto novo ili, tačnije rečeno, nešto
sasvim staro i tako već poznato, jadno i čemerno da je mučnina u
stomaku jedini pravi odgovor. Pa, gospode bože, naša predsednica opštine još
uvek ne zna da su i novine subjekt javnog mnjenja, čak jedan od opredeljujućih
činilaca u njegovom nastajanju. Ona se još uvek zaprepaštava spoznajom da
novinar ne samo da ima pravo da pretpostavlja šta radi i kako radi predsednik
opštine već da mu je to i dužnost. Štaviše, novinar ima pravo da u tim
svojim pretpostavkama čak i preteruje, da permanentno, krajnje napadno i
beskrupulozno podseća predsednicu (i ostale predsednike) da je samo službenik
građana, a ne kreator njihovih sudbina koji, pazite molim vas: ,,Sam
procenjuje da li treba da obavesti Redakciju 'Pančevca', a građane
obaveštava o eventualnim pozitivnim rezultatima postignutim nakon čitavog
niza susreta i obavljenih razgovora".
Upravo
u toj igri napada i odbrane leži osnovni smisao demokratije: permanentno
sukobljavanje stavova koji se tiču javnih poslova, čime se postiže
određeni i zasad neprevaziđeni stupanj njihove kontrole. Stoga gospođa
predsednica opštine ima puno pravo da polemiše, da raspravlja, da se u pisanoj
i verbalnoj formi sukobljava sa svojim oponentima. Durenje, pućenje, vređanje,
podizanje nosa, stvari su za kućevnu upotrebu i u politici tome ne bi
trebalo da ima mesta, kao ni svim ostalim prokletim privatnostima i privatlucima
koji su nam trovali živote tokom poslednjih desetak i kusur godina. A zabrane,
nepozivanja, pretnje i ostale rekvizite autoritarne vlasti gospođa
predsednica opštine bi trebalo što pre da zaboravi. Ne toliko sebe radi koliko
zarad nas u gledalištu. U suprotnom, mogao bi je neko bukvalno shvatiti pa
pomisliti da svi, a naročito neki, uvek i iznova imaju neotuđivo pravo
da po svojoj volji zabranjuju, kaštiguju, prete...
A
onda, gde bi nam kraj bio?
Ionako
je mnogo onih naših građana koji su neopozivo ubeđeni da su vrata
ludnice, kojih smo se konačno domogli u nameri da pobegnemo iz kužne kuće,
zakovana, zavarena i zakatančena na vijeki vijekov. Šarmantna
pretencioznost pisma naše predsednice opštine nas ponovo podseća na ovu
gorku činjenicu.
Živoslav
Miloradović
Objavljeno
u "Pančevcu" s proleća 2001.