VIDI IH, KAKVI SU!
Nakon što se lavina
protesta na našim ulicama konačno zaustavila, Kombinat za proizvodnju magle i
pomrčine počeo je da prede novu pređu. Niko više ne spominje fašiste na
ulicama koji, mašući stranim zastavama, plaše radan i pošten svet dok od
njihove larme trudnice pobacuju u završnim mesecima trudnoće smanjujući
ionako prepolovljen natalitet. Šetači i zviždači više nisu u igri. Drug je
Tito izd'o naređenje (mada i "drugarica Jovanka" ume da prosledi
kakav poverljiv akt) da se lađa preusmeri na kontra
Stranu, a pažnja posveti na
vlast novodošavšim personama. Kad je reč o liderima stranaka okupljenim u
koalciju "Zajedno" posao nije bio ni malo težak. (Izgleda da su
preambiciozne supruge epski raspoloženih vođa naša istorijska kob, bar kada
je u pitanju novija istorija). Ali kako ogaditi i uprljati čitavo mnoštvo
ljudi koji su, kao odbornici Koalicije
osvojili većinu u opštinskim
skupštinama, a koji ili nisu oženjeni ili im supruge imaju druga posla nego da
se pačaju u politiku.
Formula je ubrzo
spravljena po receptu naše palančke svesti, našeg balkanskog prostakluka tako
milog uhu našeg, takozvanog, malog čoveka: "Vidi kavi su. Pa ja sam sa
ovim išao u razred, jedva je progurao kroz sedmi. I on će da mi napravi
demokratiju. J... ja i njega i tu njegovu demokratiju. Ne, ne, kažem vam, ovi
do sada nisu valjali ali su se bar nakrali, a ovi, novi..." I tako dalje i
tome slično.
Uzimam ponovo u ruke
spisak naših odbornika i studiram ga. Gledam ove iz SPS-a pa ove iz Koalicije.
Istina, više poznajem ove iz
Kolacije što je posledica moje pristrasnosti ali ne ideološke i političke već
naprosto ljudske. Ne volim da sprežem sa
svakim, tako da sam tokom protekle dve godine normalne ljudske odnose održavao
samo sa dva člana SPS-a, a osim njih dvojice samo mi se još njih nekoliko
javljalo na sokaku. Za druge sam bio izdajnik, budala ili sidaš. Svejedno. Među
ovima iz Koalicije ima onih koje znam i onih za koje nikada nisma čuo. Među
ovima koje znam ima i onih koje veoma dobro znam što njima nije baš prijalo, a
meni tek neće prijati. Ali, šta je tu je. I kad pogledam ovaj spisak ne mogu a da se ne
zapitam: kakva je, ustvari, razlika između ovih mojih sugrađana koji su svi
odreda mirni i pitomi ljudi (čast izuzecima) okupirani svakodnevno istom brigom
o tome kako će preživeti?
Odmah ću da priznam da
je pitanje čisto retoričke prirode. Odavno znam pomenutu razliku, a ta
spoznaja me je svojevremeno koštala i posla i mnogo čega drugog. Mirni građanin
Pančeva koji samouvereno i ubeđeno podržava ili glasa za Socijalističku
partiju Srbije umnogome se razlikuje od isto takvog građanina našeg grada koji
ne glasa za Socijalističku partiju Srbije. Za SPS glasača ovo što nam se dešava,
sva ova propast, sirotinja, jad, sva ta materijalna i duhovna beda su dobrodošle
stvari. Pančevac koji glasa za Slobodana Miloševića je ubeđen da je ovo
dobro i da nešto drugo može biti samo gore. Dakle sigurna, stoprocentna beda i
bezizlaz, tavorenje i životarenje na ivici egzistencije su za ove naše sugrađane
mnogo bolja solucija nego nesigurna i lako smenjiva vlast, bune i protesti,
sloboda zborovanja i pobune, sloboda borbe za slobodu. I ma šta da izbace kao
kontraargument, ma kave svoje strahove i frustracije da nam podnesu pod nos kao
dokaz da oni ovo zapravo nisu hteli nego nam je to smestio novi svteski poredak,
Vatikan, Kominterna i Dalaj Lama, ovi naši sugrađani nikako ne mogu poreći činjenicu
da smo, njihovom većinskom voljom idući za Slobodanom Miloševićem i njegovom
satrapijom, stigli veoma nisko i jako duboko, odakle bi se i moglo nekako natrag
ali će, hteli mi to ili ne, povratak potrajati.
Ovi drugi naši sugrađani su
drugačija sorta ljudi iako, kažem, među njima ima i onih sa kojima ne bih baš
najradije podelio mesto za kafanskim stolom. Oni misle da ovo što je - ne
valja. Da ovde gde smo nemamo šansu. Da smo pogrešili, da smo se zeznuli, da
smo naseli. Oni su ubeđeni da, zbog onih koji dolaze, mi moramo da se
dogovaramo, da demokratski odlučujemo, a ne da večito nad glavom imamo
nekakvog Najvećeg sina i nekakvog koji stalno nekud pokazuje prstom (nikada ne
na sebe). Oni smatraju da mi moramo da priznamo grešku, da se pokajemo, da se
duhovno očistimo, pa tek onda da zađemo među svet, da se upišemo u narode.
Ovi naši sugrađani se ne bore za to da sutra na mesto Slobodana Miloševića
dođe Danica Drašković, oni nastoje da se ukine svaka mogućnost da nastane
neki novi Milošević pa makar se on zvao i Drašković.
Tak ako oni odnesu konačnu prevagu
na već podobro okrvavljenim političkim terazijama u zemlji Srbiji, tek tada će
većini naših sugrađana moći da bude svejedno kako im se zove predsednik Opštine,
a oni koji su ponavljali sedmi razred osnovne škole neće nikada više moći da
dobiju čak ni na lokalnim izborima.
Eto, zato bih ja,
ukoliko me neko pita, uvek glasati za ove druge bez obzira na to da li mi se
neko od njih lično sviđa ili ne. To su ljudi koji svojoj veri u slobodu i
demokratiju nikada neće suprotstaviti veru u idola i vođu. Uostalom, ne kaže
se uzalud da pištaljka ima dva kraja.
