VATRA ISPOD CRNOGORSKOG KAZANA

        Sudeći po tome da se pljesak čuo sve do Podgorice gde je tamošnje pristalice Momira Bulatovića motivisao da se povuku neobavljenog posla, skloniji sam pretpostavci da je prošle nedelje američki izaslanik Robert Gelbart darovao našeg predsednika Miloševića jednom sočnom pljuskom, a ne da mu je, kako neki tvrde, samo isteglio uši. U sred Beograda ga je javno optužio da je jedini i najodgovorniji podstrekač huškanja Crnogoraca na Crnogorce koji se u nemirima pred tamošnjim parlamentom izrodio u makljažu u kojoj je povređeno pedesetak ljudi. Ovu optužbu režimski mediji su prepričali kao "razgovor o sprovođenju odredaba dejtonskog sporazuma", dok je primalac pljuske stvar shvatio na pravi način i za trenutak prestao da raspiruje vatru ispod crnogorskog kazana koji je lično, po svom starom oprobanom receptu, priredio, podložio i sa strašću počeo da barata varjačom.

         Da nije bilo tako Crna Gora bi prošle nedelje ogrezla u krvi, sa osnovnim ciljem da se spreči inauguracija novoizabranog predsednika Mila Đukanovića te stvori plodno tle za uvođenje vanrednog stanja i okretanja točka događaja u ritmu kojim Familijin mlin već melje i drobi svaki pokušaj demokratizacije Jugoslovenske federacije i njeno otvaranje prema svetu. Prema Miloševićevoj proceni Đukanović se ni po kom osnovu ne uklapa u dobitnu kombinaciju kojom se njeni računi već duže vreme pune novcem isceđenim od sve siromašnijih građana pa je, kao takav, osuđen na "događanje naroda", veselu i povremenu krvavu igricu kojom Familija ispunjava svoje slobodno vreme. To takođe znači da Veliki kuvar nikako neće odustati od svojih namera, pa Crnu Goru i Jugoslaviju očekuje period veoma opasne zategnutosti i oštrih sukoba uz primenu svih raspoloživih sredstava. Milošević zna da je bez crnogorske potpore njegov federalni tron veoma ugrožen, a pošto nije čovek kompromisa i pogodbe, on će, kao i uvek do sada, potegnuti silu. Problem je samo u tome što je prostor za vitlanje batinom sve suženiji i što bi mu se moglo desti da se ista sruči i na njegovu glavu. Uz žarište koje plamti na Kosovu, crnogorska kriza je još jedan bezdan u koji nas vuče Miloševićeva patološka opsednutost sopstvenom vlašću. Kolikom cenom će konačan rasplet biti plaćen ostaje samo da se nagađa. Koja je moneta u pitanju već smo odavno naučili. Naš Vođa, kao sredstvo plaćanja priznaje samo krv sopstvenog naroda.

                                                                      * * *

        Oduvek su me veoma zabavljale rasprave na temu postoji li ili ne nezavisno novinarstvo, a naročito argumenti režimskih podguznih muva koje su nastojale da dokažu da smo svi mi od nekoga plaćeni te da je nezavisno novinarstvo po definiciji nemoguće. U redu, neka je i tako, jer rasprava sa takvim tipovima ionako ničemu ne vredi, ali kada je reč o zavisnosti ili nezavisnosti novinarstva ne mogu da se načudim kako ni jedan od režimskih medija ne može da smogne snage i objavi da je Evropska zajednica još krajem prošle godine ukinula carinske povlastice koje su do tada važile za robu jugoslovenskog porekla. To zapravo znači da će svaki jugo izvoznik morati da smanji cenu svoje robe za nešto više od deset odsto (za koliko je cena opterećena ponovno uvedenom carinom) čime će naša privreda prema proračunima ekonomista za godinu dana izgubiti oko 80 miliona dolara.

        Rečena informacija nije objavljena samo stoga što je trebalo nešto reći i o razlozima ovakve odluke članica EZ, koja je, očigledno, čisto političke prirode. A obrazloženje je: nepristajanje srpskog režima na saradnju sa Haškim tribunalom, ne rešavanje Kosovske krize i ne pristajanje ni na elementarne korake ka demokratizaciji političkog i javnog života. Svakako, kada je o obrazloženju reč, među rečenim novinarskim podguznim muvama bi se uvek našlo onih koji bi mogli da preinače i preprave čak i deset božjih zapovesti, ukoliko se tako naredi, pa se razlog prećutkivanja ne može tražiti u njihovoj nespremnosti da slažu. Problem je u osnovnom opredeljenju šta zaslužuje da bude objavljeno, a šta ne. Po njihovoj metodologiji najbitnije vesti tiču se toga da li su On i Ona na vlasti. Sve drugo što se tiče čak i životnih interesa građana ove zemlje je minorna pojava koja se može tu i tamo registrovati ali samo ukoliko je u funkciji osnovne premise: da su nam On i Ona živi i zdravi.

        Pridružujući se samo ovom prilikom ovakvom načinu rezonovanja dozvoliću sebi tu slobodu da se zapitam koliko bi se mladom Marku Miloševiću moglo kupiti novih automobila samo od novca koji će tokom ove godine izgubiti pančevačka Petrohemija? I zar svi mi možemo i smemo dozvoliti da nam Marko zbog nekakvih tamo belosvetskih političara i njihovih bajatih principa ostane bez kola?