SA JAJIMA ILI NA NJIMA

         Nesmotrenu izjavu Vuka Draškovića pred kamerama Radio televizije Srbije da je u ovu kuću, poznatiju pod nazivom TV Bastilja, došao bez jaja zaista bi trebalo lišiti svakog skaradnog i zlobnog tumačenja. Lapsus je lapsus, a psihoanalitičarima - amaterima treba ostaviti da raščačkavaju šta bi to u stvari trebalo da znači. Ali, ova nespretna izjava može poslužiti i kao osnov za raspravu o tome koliko je isplativo i, u krajnjoj liniji, umesno hodati po zemlji Srbiji bez jaja, naročito ako je reč o opozicionom prvaku i lideru nesumnjivo najjače opozicione stranke.

         Nošenje jaja po Srbiji tokom protekle zime postala je neka vrsta mode koja je imala ne mali broj poklonika. Pokazalo se potom da su ovi hobisti bili u stanju da, ne samo obezbede simpatije svetskog javnog mnenja, prvi put nakon šest godina dugog "srbomrznog" perioda, nego i da liderima tri opozicione stranke ujedinjene u koaliciju "Zajedno" pribave neophodan kredibilitet za pristup veoma važnim svetskim kancelarijama. Neki su iz ovoga izvukli pogrešan zaključak da se jaja po Srbiji nose samo zato da bi jedan uspešno oženjen gospodin dokazao svojoj supruzi kako je bolji od drugog isto tako srećno oženjenog gospodina sa sličnim ili identičnim čak bračnim problemima. Kalkulacija je ne samo bila ishitrena nego je potpuno previdela suštinu "žute revolucije". Srbi sa jajima, za razliku od onih drugih, vape za promenom sistema, za uklanjanjem žabokrečine i pogani, za otvaranjem prozora, za čistim vazduhom... U tome je bit zimske pobune i upravo na tom mestu se nalazi fitilj kojim se može (ako se može), uz mnogo veću muku svakako, ponovo pokrenuti talas promena. Nije tačno da se u Srbiji danas ne mogu nazreti čisti, polarizovani čak, politički interesi te da tu vlada potpuna zbrka. Srbija je danas podeljena na dva dela: na onu koja veruje u budućnost i na onu koja u prošlosti traži put u sutra. Prva Srbija želi demokratiju, privatizaciju i šansu da se uključi u svetske privredne tokove, a ova druga teži ksenofobiji, autoritarizmu i populizmu, a sve zarad beskrupulozne i što potpunije pljačke. To što pojedini zagovornici ove prve Srbije, zarad lične koristi i interesa prelaze na drugu stranu, oblačeći tu svoju transformaciju u ruho neke dnevnopolitičke pragmatike, nema nikakve veze sa osnovnim interesom građana Srbije da se izvuku iz kala u koji su gurnuti. Naprotiv. Ta suluda kombinatorika, to poigravanje sa istorijskim šansama za jedan stvarni preokret samo svedoči o neozbiljnosti i nezrelosti aktera tih suludih i glavomutnih kombinacija i muvačine. Tu negde u ovoj babilonskoj zbrci sastavljanja i rastavljanja paktiranja i lažnih savezništava leži i ta čuvena veština i snaga Gospodara naših sudbina. Iako je odavna prepoznat kao glavni dispečer zadužen za gašenje svetla u ostrašćenoj balkanskoj krčmi, on je uvek zauzimao poziciju pored vrata odakle je sve video, ali uvek van makljaže i vulgarnog šaketanja, prepuštajući tu prljavu, upljuvanu arenu svojim gladijatorima, plaćenim tabadžijama i krljatorima. Što ih je bilo više, što su bili ostrašćeniji i besomučniji njegovi izgledi su bili sve bolji, a pobeda sve izglednija. Ostao je osetljiv jedino na razum na zdravu pamet, na vedar duh, na sve ono čime njegovi duhovni evnusi, silom genetskog zapisa ne raspolažu, a ne mogu da otmu, ukradu ili zaplene. 

         Stoga odricanje od posedovanja jaja na političkoj sceni Srbije, pa makar izrečeno podsvesno ili greškom, treba shvatiti krajnje ozbiljno. Odricanje od jaja znači odricanje od sve one pozitivne energije koja je bila u stanju da od Srbije napravi parče Evrope i priklanjanje silama destrukcije i beznađa. Svaki dobitak, u Srbiji ostvaren bez jaja, jalov je i kratkoročna, pa su stoga i eventualni dobitnici osuđeni na poraz i sramotu. I kao što je ova jednostavna mudrost imaocima jaja odavno poznata, oni drugi, izgleda, da se tom nauku baš nikako naučiti ne mogu.