REPRIZA

        Poslednji predsednički izbori u Srbiji razvejali su svaku sumnju da su reprize moguće samo na TV programu. Doduše kao što među gledaocima ima onih koji su u stanju da i po pet puta gledaju jednu te istu TV seriju ubeđeni da je vide prvi put, tako i među građanima Srbije postoji stanovit broj onih koji su sigurni da na ovdašnjim izborima nešto i od njih može da zavisi. Fenomen je poznat kao  "televizacija" (zaglupljivanje) naroda što nije samo naša specijalnost, mada je u našim krajevima poprimio specifične i uz to patološke forme.

        Elem, sada po drugi put na utakmici između socijalista i radikala imamo 1:1, što je isto kao i 0:0 i  potpuno jednako kao i 1:0 ili 15:0 za socijaliste. U narednom krugu pobediće samo onaj za koga Glavni igrač proceni da će biti dovoljno poslušan i bezazlen ili opet neće pobediti niko sve čekajući da Prva dama završi svoju najnoviju knjigu pa da se Ona lično prihvati velikog spremanja po Srbiji. Ipak u odnosu na okolnosti koje su prethodile prošlim izborima sada je sve u znaku dominacije miloševićevaca nakon velikog džentlmenskog sporazuma u Skupštini Srbije kada su prekonoć (?) ljuti kritičari (?) režima pretvoreni u pitomu jagnjad, gotovo ovčice. Lakoća sa kom su lideri SRS i SPO-a pristali na podelu karata u skupštini Srbije govori ne samo o njihovom političkom kredibilitetu nego običnom biraču nedvosmisleno stavljaju do znanja ko zaista drži špil i raspoređuje karte. Bledom Milutinoviću koji je tokom predizborne kampanje uložio silan napor da, po zadatku Partije,  bude još bleđi i neubedljiviji, veći adut i nije bio potreban niti je od njega i tražen. Očigledno da je reč o ličnosti  takvog formata za kakvu je čak i dragi Lilke pravi Taras Buljba.

        U isto vreme dva kuma: "nekrunisani kralj srbijanskih trgova"  i "veliki vojvoda od Kavlobaga"  čuče ispred dedinjskih dvora čekajući da se unutra završi gozba pa da i njima bude dobačena kakva masnija koska. Stoga ovaj bradatiji nije mogao ni da se nada boljoj prođi na predsedničkim izborima a ovaj drugi, bez brade, u svoju pobedu nije ni verovao. On veruje samo u ono što mu se kaže i radi ono što mu se naredi. Sada se upravo udvara Prvoj dami istoj onoj na koju je pre nekog vremena zasipao veoma ružnim rečima nepogrešivo je pogađajući u ono što joj je najdraže - vlastito samoljublje. Kumovi su šefovi različitih stranaka ali im je osnovno opredeljenje potpuno identično: nema onoga što ne bi učinili za samo komadić vlasti, s tim što bi za razliku od Šešelja, Vuk, svoje parče, ljudski i domaćinski, podelio sa svojom životnom saputnicom. Ovaj jajarski odnos prema javnim poslovima u Srbiji se trenutno naziva patriotizmom.

        Naravno da ova pričica ne prolazi kod nešto manje od polovine biračkog tela Srbije koje se još uvek nada kako će naše zajedničke taljige moći da se izvuku iz blata uz Miloševića kao kočijaša i kumove kao tegleće osoblje. Nažalost, takve teze nemaju baš nikakvih potvrda u stvarnosti oslobođenoj TV opsena, stvarnosti koja se ogleda u sve žalosnijem položaju i naše zemlje i njene  ekonomije. Osim Grčke i Kine niMilošević ni osoblje ne mogu računati ni na kakav ozbiljniji prodor u  svet a naročito ne do stabilnih i sigurnih izvora novčanog kapitala, osnovne pretpostavke svake ozbiljnije privrede reforme. Mada je teško poverovati da je ovoj trojki do tako nečeg uopšte i stalo, što celu priču o izborima vraća na sam početak. Ni bojkotaški raspoložena demokratska opozicija nije  u zavidnom položaju jer svi ozbiljni poslovi u Srbiji se mogu planirati na dugi rok i uz veliku muku za šta niko više nema niti vremena niti snage. Osim toga, i u ovom bloku stranaka prevladao je sindrom "rogova u vreći" odnosno nemogućnost da se uski grupni i liderski interesi i frustracije zamene jednim zrelim političkim projektom.

        Nasuprot opisanoj letargiji koja bi mogla da nas obuzme, tok događaja u Srbiji poprima sve dinamičnije oblike uzbudljive šahovske završnice. Kosovo samo što ne eksplodira ili snažnim socijalnim nemirima ili u vidu radikalne intervencije svetske zajednice, ovdašnja izmotancija sa sprovođenjem dejtonskog sporazuma kod Amerikanaca izaziva sve veću nervozu koja je rezultirala najnovijim obnavljanjem spoljnjeg zida sankcija, čemu će se, uz pritisak sa te strane, ponovo priključiti  i zemlje evropske zajednice, novca je sve manje, a bede sve više.

        Hleba odavno već nema za sve, a i igre nam repriziraju.