POHVALA SRPSKOJ POLICIJI ILI

              POSTIZBORNA ĆAKULANJA

        To je izgleda postao običaj ili neka vrsta ružne navike. Tokom protekle nedelje teško je bilo naići i na jedan izveštaj svetskih agencijao zbivanjima u Srbiji, a da u njemu glavnu ulogu nije imala srpska  policija. Američki Si En En nam je posvetio celih pola sata svoje udarne informativne emisije, konsultujući pojedine eksperte i dopisnike američkih listova sa Balkana, dok su kao filmska potka služili prizori ispunjeni znamenitim plavim kordonom. Ceo svet je tako, povodom zbivanja u Beogradu i Prištini, ponovo mogao da vidi domete i sjajnu obučenost srpskih policajaca. Bože, kako ovi biju! I palicom i nogom... Gaze, prebijaju. Kupila majka Srbija od poreskih uplata, nove čizme tvrde i okovane pa je red da se isprobaju, da se "pokvase", da duže traju. Ovi što biju nogama oduvek su me posebno zanimali. Reč je o dečacima koji posao rade sa strašću. Poseban je to soj. Soj ljubitelja tuđe patnje koji se u popularnoj literaturi obično nazivaju manijacima.

         Ne, nije sva srpska policija sastavljena od manijaka. Naprotiv. Manijaci su samo pravilno raspoređeni.

                                                             *  *  *

        Sad samo čekam da se pojavi novi nastavak Njenog Dnevnika u kome će bolno uzviknuti "zašto svakih četrdeset godina neko iz njene porodice mora biti ubijen". Čim srpska policija pod direktnom komandom njenog supruga počne da mlavi po Beogradu i drugim gradovima, ona se uplaši za svoje bližnje. Čudan neki strah. Gospođa kao da sluti štogod.

        A ovi njeni, sa leve strane, (levica je ipak neadekvatan pojam za nazvati ih) ni reč protesta protiv najnovijeg nasilja. Ne oglasi se ni jedan pisac levih saopštenja za novine, ni jedan ljubitelj naroda i njegove leve sreće. Nemaju kad, spremaju kongres..? Ne. Za levake je premlaćivanje naroda po ulici ipak napredak u osvajanju demokratskih sloboda. Ranije se zbog protesta protiv narodne vlasti - ubijalo.

                                                               *  *  *

        Nikada nisam verovao da u Srbiji plakat i izborna parola mogu da dobiju izbore. Oni pre svega služe za identifikaciju same stranke, za procenu koliko su para izdvojili za "marketinški projekat" te da li je isti proizvod reklamne agencije iz Londona, Amsterdama ili Gornje Prćilovice. Stoga sam sa posebnim zanimanjem analizirao poruku "Što jes', jes', najbolji je SPS". Iz poruke se pre svega vidi da Vođa stranke dobro vlada engleskim jezikom i isto tako da u svojoj bližoj okolini ima ubačene "krtice" koje se trude da svaku njegovu stratešku misao unakaze i obezvrede. Zato su i napisali "jes, jes", umesto da napišu "yes, yes" kako se ova reč u originalu i piše. Oni koji misle da bi napisana na engleskom ova parola bila nerazumljiva, varaju se. Onima koji ne glasaju za SPS odavno je sve razumljivo, čak i na engleskom, a onima koji glasaju i srpski je višak.

        Ili, koliko sam ja uspeo da razumem, izbori u Srbiji nisu ni zamišljeni kao biranje najoptimalnije političke opcije, nego kao manifestacija ljubavi i odanosti. A ljubav je slepa, zar ne?

        U tom smislu evo i ponude za klađenje. Ja se kladim da će marketinški nastup nekim partijama na sledećim izborima pripremati jedna agencija iz Haga.

                                                              * * *

           Poručuje nam Vuk Drašković da će koaliciono partnerstvo SPO-a sa drugom nekom strankom zavisiti isključivo od toga koliko je ta druga stranka spremna da prihvati njihova programska opredeljenja. Po svemu sudeći, najviše šansi da ispuni ovaj uslov ima upravo SPS. Prvo strateško programsko opredeljenje Vuka Draškovića, rušenje Zorana Đinđića, je već podržano od SPS-a. Odmah nakon ovog opredeljenja nalazi se pitanje monarhije. Mnogi su ubeđeni da će tom Vukovom projektu g. Milošević pružiti najžešći otpor. Ali, varaju se. I g. Milošević je, kao i g. Vuk, ubeđeni monarhista. Problem bi mogao da nastane jedino oko opredeljivanja za odgovarajuću dinastiju. G. Vuk je, zna se, za Karađorđeviće dok je g. Slobodan za Miloševiće. I ovo je lako rešivo. S obzirom na to da dogovor kuću gradi, brzo bi se uspostavio  odgovarajući kompromis: G. Vuk bi konačno dobio toliko željenu monarhiju i mogućnost da konačno klekne pred pravim srpskim kraljem i poljubi ga u "skut i u ruku" , a G. Milošević bi dobio samo tron.

          Kako bi na to gledale gospođa Milošević i gospođa Drašković, teško je proceniti. Zato je sudbina Srbije tako neizvesna.