ODLAZAK SINIŠE
BATALA ?
U velikoj čistki nastaloj u Socijalističkoj partiji Srbije, nakon
neuspele krađe glasova na lokalnim izborima, gotovo nezapaženo ugasio se
reflektor koji je do sada obasjavao scenski nastup jednog od najstrasnijih
socijalista Vojvodine i vernog sledbenika Slobodana Miloševića, magistra Siniše
Batala. I dok je ćutnja centralnih režimskih medija razumljiva jer oni ni u
vreme najveće Batalove slave nisu bili naklonjeni vođi južnobanatskih
socijalista, ćutnja njegovog "Pančevca" bila je još razumljivija.
Taj muk koji je obavio njegov tihi odlazak nije bio motivisan urednikovom
nelagodom zbog ishoda opštinskih izbora jer, treba na to podsetiti, Batalov pad
je počeo još nakon trećeg kongresa njegove stranke u martu prošle godine,
kada on nije uspeo da zadrži mesto u Glavnom odboru. I dok se, uoči kongresa,
tadašnji "Pančevac" nije mogao otvoriti, a da čitaoca ne ubodu u oko
podignute ruke južnobanatskih socijalista, koji su aklamacijom davali podršku
Batalovoj kandidaturi, u brojevima nakon kongresa više se ne pominje ni Batalo
ni kadidatura. Čak šta više, da ironija bude veća, za Nadicu Pjević, člana
Opštinskog odbora, glavni događaj na Kongresu je bilo "korišćenje
savremene video tehnike".
Naravno, bilo bi naivno verovati da je Batalova ostavka bila dobrovoljna. Čak da je tu zaista i bilo sopstvene volje i
moralnih razloga, bez dozvole Centrale, do ostavke nikada ne bi
došlo. Magistar Batalo je jednostavno dobio "svilen gajtan", alatku
kojom su se nekada veoma uspešno rešavala kadrovska pitanja unutar Otomanske
imperije. Upozorenje je upućeno na Kongresu, a poslednji izbori su bili prilika
za popravni. A ko ne položi, zna se, pada.
I dok je Batalova sudbina, sa stanovišta naše opšte tragedije, sasvim
minorna stvar, za nas Pančevce nije. Ma šta mislili o njemu, više od pola
decenije, Pančevo i Pančevci su živeli u znaku ovog čoveka. Prilježni
sledbenik Vođe, opsednut do fanatizma njegovom samoubilačkom igrom, Batalo je
svaki treptaj Miloševićeve fraze, svaki zarez iz njegove rečenice žurio da
neposredno primeni u praksi. Iako se u Srbiji s početka devedesetih moglo pronaći
mnogo poklonika i obožavalaca Vođe i njegove ideje, Batalo je jedan od retkih
ljudi iz vrha SPS-a kod kojih je obožavanje lidera prevazilazilo profiterske
motive i
Pančevci su zato bili izloženi na milost i nemilost Batalovoj poterbi
da dokazuje svoju ljubav, da se šepuri, da metaniše, da se zaklinje, da se
kiti tuđim perjem jer sopstvenog nije imao. Nakon svih ovih godina, nakon
tolikih "uspeha" lokalnog SPS-a, Pančevcima nije ostalo ništa drugo
osim gomile praznih reči, osim Batalove nepokolebljivosti da Partiju i Vođu
sledi do poslednjeg daha. Pančevo i Pančevci su za to vreme bili samo zaloga
ovog patološkog obožavanja, dar koji je "naš Siniša" širokogrudo
prilagao na oltar Njegove Ideje, kao da je sve što su generacije ljudi ovde
stvorile posledica zalaganja
Magistra lično i njegove Stranke. Bez njih ne bi bilo ni "plodnih
oranica" ni "industrijskih kapaciteta i kadrova" koje je
"SPS uspela da sačuva", ni ničega drugog. Bez njih prosvetni radnici
nikada ne bi dobili plate, niti penzioneri penzije. Nema ni rada, nema ni plate
ni nadnice... Sve se pretvorilo isključivo u milost dobrog duha našeg
magistra. Na njegovu inicijativu
preduzeća primaju nezaposlene mlade stručnjake, na njegovu inicijativu se
organizuju novogodišnja i druga slavlja...
Zahvaljujući Siniši Batalu Pančevo je prestalo da se razlikuje od
A kolaps pančevačke privrede, a potonuće poljoprivrede, a svo to
besmisleno rasipanje, rasprčkavanje i zloupotreba društvene imovine, sva ta
drpačina bez kraja i konca? A rat, a užasni rat i magistrovo huškanje i ratničko
podvriskivanje!?? Batalo kao gazda Pančeva, kao Vođin poverenik za ovaj kraj,
ni u jednom trenutku nije osetio potrebu da ostavku ponudi zbog ove strahote,
zbog ovog sunovrata, zbog histerije koje je raspalila njegova i Vođina
stranka.. On podnosi ostavku zbog toga što krađa izbora nije uspela, što je
sve bilo isuviše očigledno. Upravo tu se početak i kraj naše velike priče
sjedinjuju i prerastaju jedno u drugo. Tu, gde je ulaz u neverovatni svet u kome
je tokom postkomunističkog previranja u našoj zemlji sve postavljeno na glavu
samo da bi jedan čovek što duže ostao na nogama. U toj opštoj premetačini i
tumbanju nespornih zasluga ima i naš magiistar.
Stoga priču o njegovom odlasku treba samo uslovno shvatiti. Takvi nikada ne odlaze, nikada ne nestaju.
Samo
se preobražavaju.