ODLAZAK SINIŠE BATALA ?

        U velikoj čistki nastaloj u Socijalističkoj partiji Srbije, nakon neuspele krađe glasova na lokalnim izborima, gotovo nezapaženo ugasio se reflektor koji je do sada obasjavao scenski nastup jednog od najstrasnijih socijalista Vojvodine i vernog sledbenika Slobodana Miloševića, magistra Siniše Batala. I dok je ćutnja centralnih režimskih medija razumljiva jer oni ni u vreme najveće Batalove slave nisu bili naklonjeni vođi južnobanatskih socijalista, ćutnja njegovog "Pančevca" bila je još razumljivija. Taj muk koji je obavio njegov tihi odlazak nije bio motivisan urednikovom nelagodom zbog ishoda opštinskih izbora jer, treba na to podsetiti, Batalov pad je počeo još nakon trećeg kongresa njegove stranke u martu prošle godine, kada on nije uspeo da zadrži mesto u Glavnom odboru. I dok se, uoči kongresa, tadašnji "Pančevac" nije mogao otvoriti, a da čitaoca ne ubodu u oko podignute ruke južnobanatskih socijalista, koji su aklamacijom davali podršku Batalovoj kandidaturi, u brojevima nakon kongresa više se ne pominje ni Batalo ni kadidatura. Čak šta više, da ironija bude veća, za Nadicu Pjević, člana Opštinskog odbora, glavni događaj na Kongresu je bilo "korišćenje savremene video tehnike".

         Naravno, bilo bi naivno verovati da je Batalova ostavka bila  dobrovoljna. Čak da je tu zaista i bilo sopstvene volje i moralnih razloga, bez dozvole Centrale, do ostavke nikada ne bi  došlo. Magistar  Batalo je jednostavno dobio "svilen gajtan", alatku kojom su se nekada veoma uspešno rešavala kadrovska pitanja unutar Otomanske imperije. Upozorenje je upućeno na Kongresu, a poslednji izbori su bili prilika za popravni. A ko ne položi, zna se, pada.

        I dok je Batalova sudbina, sa stanovišta naše opšte tragedije, sasvim minorna stvar, za nas Pančevce nije. Ma šta mislili o njemu, više od pola decenije, Pančevo i Pančevci su živeli u znaku ovog čoveka. Prilježni sledbenik Vođe, opsednut do fanatizma njegovom samoubilačkom igrom, Batalo je svaki treptaj Miloševićeve fraze, svaki zarez iz njegove rečenice žurio da neposredno primeni u praksi. Iako se u Srbiji s početka devedesetih moglo pronaći mnogo poklonika i obožavalaca Vođe i njegove ideje, Batalo je jedan od retkih ljudi iz vrha SPS-a kod kojih je obožavanje lidera prevazilazilo profiterske motive i šićardžijske interese. Na valu osme sednice CK SKS i potonjih zbivanja, neupadljivi momak iz Seleuša našao se medju vucima i lisicama koje je njegova iskrenost više zabavljala nego impresionirala, a mnogima bila i smešna. Stoga Siniša Batalo nikada nije mogao da iskorači van Banatskog atara. Njegove veze u vrhu Stranke su bile više nego skromne, novca nije imao, petlićsko nadskakivanje sa jakim ljudima iz policije definitivno mu je zatvorilo ulaz u tajne poslove, dok ga je prezrivo gnušanje prema svakoj opozicionoj pojavi lišilo i poslednjeg atributa mogućeg čoveka za vezu. Batala je u sedlu držala samo slepa vera i uverenost Vođe da vernijeg sledbenika u Južnom Banatu nema. Batalo bar nije smetao, a sve ostalo što je bilo bitno za uspeh Partije na ovom terenu, rešivali su jaki ljudi iz Vrha.

        Pančevci su zato bili izloženi na milost i nemilost Batalovoj poterbi da dokazuje svoju ljubav, da se šepuri, da metaniše, da se zaklinje, da se kiti tuđim perjem jer sopstvenog nije imao. Nakon svih ovih godina, nakon tolikih "uspeha" lokalnog SPS-a, Pančevcima nije ostalo ništa drugo osim gomile praznih reči, osim Batalove nepokolebljivosti da Partiju i Vođu sledi do poslednjeg daha. Pančevo i Pančevci su za to vreme bili samo zaloga ovog patološkog obožavanja, dar koji je "naš Siniša" širokogrudo prilagao na oltar Njegove Ideje, kao da je sve što su generacije ljudi ovde stvorile posledica  zalaganja Magistra lično i njegove Stranke. Bez njih ne bi bilo ni "plodnih oranica" ni "industrijskih kapaciteta i kadrova" koje je "SPS uspela da sačuva", ni ničega drugog. Bez njih prosvetni radnici nikada ne bi dobili plate, niti penzioneri penzije. Nema ni rada, nema ni plate ni nadnice... Sve se pretvorilo isključivo u milost dobrog duha našeg magistra. Na njegovu inicijativu preduzeća primaju nezaposlene mlade stručnjake, na njegovu inicijativu se organizuju novogodišnja i druga slavlja...

        Zahvaljujući Siniši Batalu Pančevo je prestalo da se razlikuje od Svilajnca, Vranja, Suve Reke, od najdublje srpske provincije. Zahvaljujući njemu prostota i neobrazovanost odneli su pobedu nad sposobnošću i razumom, a srceparatelni kičeraj prekrio je i poslednji ostatak duhovnosti i kulture koja je teškom mukom stvarana tokom minulih decenija. Batalov kriterijum bio je jasan i jednostavan: ili si za nas ili protiv nas. Tako je svojevremeno socijalistička većina u opštinskoj skupštini odbila  ponudu slikara Bate Mihajlovića da Pančevo nasledi njegovu slikarsku zaostavštinu jer Mihajlović nije verovao u Vođinu misiju. Oni koji su verovali ili su se makar formalno izjašnjavali, mogli su da pristupe bogatoj opštinskoj trpezi za kojom je stolovao magistar Batalo. Tako su urednici najuticajnijih pančevačkih medija svojevremeno bili i jedna kinderfrajla iz Djakova i jedan avanturista iz Sarajeva.

        A kolaps pančevačke privrede, a potonuće poljoprivrede, a svo to besmisleno rasipanje, rasprčkavanje i zloupotreba društvene imovine, sva ta drpačina bez kraja i konca? A rat, a užasni rat i magistrovo huškanje i ratničko podvriskivanje!?? Batalo kao gazda Pančeva, kao Vođin poverenik za ovaj kraj, ni u jednom trenutku nije osetio potrebu da ostavku ponudi zbog ove strahote, zbog ovog sunovrata, zbog histerije koje je raspalila njegova i Vođina stranka.. On podnosi ostavku zbog toga što krađa izbora nije uspela, što je sve bilo isuviše očigledno. Upravo tu se početak i kraj naše velike priče sjedinjuju i prerastaju jedno u drugo. Tu, gde je ulaz u neverovatni svet u kome je tokom postkomunističkog previranja u našoj zemlji sve postavljeno na glavu samo da bi jedan čovek što duže ostao na nogama. U toj opštoj premetačini i tumbanju nespornih zasluga ima i naš magiistar.

         Stoga priču o njegovom odlasku treba samo uslovno shvatiti. Takvi nikada ne odlaze, nikada ne nestaju.

Samo se preobražavaju.

                nazad