O GUBITNICIMA I DOBITNICIMA

 

        Ko kaže da od minulih izbora neće biti baš nikakve koristi? Kao i prilikom ranijih sjajnih pobeda "levice" i ovoga puta će se u prostorijama firme druga Tomića sakupiti Familija i intimno društvo vodećih ljudi jedne i druge "leve" stranke da se počasti, nazdravi pobedi i, bogami i zapeva stare, drage šlagere: "Volga, Volga, mać radnaja" i ostale. Biće to prilika i za setno podsećanje na stare okršaje iz kojih je Veliki strateg uvek izlazio kao pobednik, na namagarčene protivnike i iskorišćene pa odbačene saveznike. Mladi i nadmeni portparoli obe stranke plasiraće novinarima nekoliko drzovitih rečenica o tome kako "leva ideja i Slobodan Milošević u Srbiji nemaju alternativu".

         Doduše, ovoga puta neki veći izbor nije ni postojao. Nove stranke i koalicije su tek odskora prisutne na ovdašnjoj javnoj sceni, pa je izlazak na izbore za njih bila samo provera postignutih pozicija, mada je zbog velike apstinencije birača ta slika ostala dosta nejasna. Teško je verovati da čelnici koalicije Vojvodina, Šumadija i Kolubara gaje ikakve ambicije da bi u "bidžiranom" srpskom parlamentu mogli bilo šta da postignu na planu decentralizacije vlasti i regionalizacije Srbije. To su ambicije i poslovi vezani za sasvim druge političke prilike koje, pre svega, ne bi bile diktirane iz jedne bizarne spavaće sobe.  Ali, to je sasvim druga priča.

        Problem (a neki kažu i najveći gubitnik) ovih izbora je upravo Srpski pokret obnove kao najveća i najuticajnija opoziciona stranka. Ono što je i pre izbora bilo sasvim jasno: da Vuk Drašković pod ovim i ovakvim uslovima nikada ne može pobediti na predsedničkim izborima, a SPO zadobiti parlamentarnu većinu, jedino lider ove stranke nikako nije mogao da shvati. Nerazum je poprimio tolike razmere da se čak počelo govoriti o nekakvom "dilu" između Draškovića i Miloševića kojim bi se ovom prvom obezbedio deo kolača vlasti, a drugom legitimnost izbora. Aluzije su ciljale na Draškovićevu lakomost na vlast odnosno, što je još gore, na njegovu podređenost snažnim ambicijama sopstvene supruge. Sit te sramne privatizacije političkog života koja je u Srbiji postala već praksa sa tradicijom, dobar deo glasačkog tela je odlučio da u nedelju 21. septembra radije ostane kod kuće. Za SPO i Draškovića je glasao onaj deo biračkog tela koji se, već očajan od beznađa, poveo za logikom daj šta daš. Dobar deo ovih birača je, glasajući za SPO, glasao za one sposobne i hrabre ljude u njemu koji su tokom zimskog građanskog bunta uspevali da artikulišu glasove sa srpskih trgova. Stoga Drašković i njegovi glasogovornici ponovo greše kada za svoje slabe izborne rezultate optužuju Demokratsku stranku. Činjenicu da su zimsku pobunu izneli GRAĐANI Srbije,  a ne članovi stranaka ne mogu da prihvate samo nepopravljivi agitpropovci  ili pak oni koji su naučeni da "vežu konja gde im gazda kaže".  Čemu se može nadati jedan politički lider ako se svojim potezima odvoji od široke matice građanskog protesta koja ga je do tada nosila? Porazu, a čemu bi drugo. Drašković nema ni televiziju niti plaćene lažove, nema policiju niti mafijaške poslovne aranžmane. On zavisi isključivo od Trga, ali  Trg nikako ne zavisi od njega.

         Da li je to nauk koji je bio nepoznat lideru i članovima Glavnog odbora SPO-a, ili je zaista u pitanju nekakva bljutava čorba u kojoj će Drašković da, po običaju, ispadne samo mirođija dok će brkove da omasti Gazda i Domaćin Srbije zajedno sa svojom punačkom šeficom kuhinje, je pitanje na koje nećemo dugo čekati odgovor. Za one koji sa strane gledaju na političke procese u Srbiji i koji će na osnovu njih utvrđivati redosled svojih političkih poteza, on i nije baš najbitniji. Po oceni uticajnih svetskih medija,  "Srbija je iskazala svoju privrženost komunizmu", dok drugi govore o "otklonu u desno izraženom u izbornom uspehu četničkog vojvode Vojislava Šešelja čije su paramilitarne snage vršile etnička čišćenja po Hrvatskoj i Bosni".

        Dakle, ako bi se tražio pravi gubitnik na ovim izborima, onda je bez sumnje to Građanin Srbije, onaj koji bi posle svega i konačno hteo da u svojoj zemlji živi kao čovek a ne kao pseto. Pošto je u zemlji Srbiji mnogo toga okrenuto naglavce, za verovati je da se ovaj gubitak može pretvoriti u svoju suprotnost.  U narednim burnim i hladnim mesecima, kroz štrajkove, proteste i pobune protiv beznađa i očaja, i Građanin Srbije će stvoriti svoju političku formulu koja neće zavisiti od sujetnih supruga, intriganata, zavidljivaca i poslušnika. Jednom rečju, Srbija je pred narednim korakom ka demokratiji. Ako su se neki politički autoriteti i partijski mehanizmi istrošili, ako više ne mogu da izdrže iskušenja i teškoće ove mučne borbe, onda je i normalno i korisno da završe na deponiji starih stvari. Nestanak makar jedne laži ili opsene sa ovdašnje političke scene su u našim prilikama veliki dobitak i veliko olakšanje.