MALA BALKANSKA BAJKA

        Nakon susreta predsednika Miloševića sa italijanskim ministrom spoljnih poslova Lambertom Dinijem, nepristrasni novinski izveštači su priznali da iz zvaničnog saopštenja izdatog ovim povodom nisu mogli da razumeju o čemu su zapravo ova dvojica razgovarali. Očigledno da je reč o poslovima i odnosima koji prevazilaze okvire strogo protokolarnih jer, jer po logici stvari, ministri inostranih poslova ne kreću na put samo zato da bi sa nekim od šefova država konstatovali kako se oni međusobno uvažavaju. S druge strane, isprazne diplomatske floskule u koje se zamotavaju zvanična saopštenja obično prikrivaju pravu prirodu poslova o kojima ni jedna strana ne bi da mnogo govori.

         Međusobno srpsko - italijansko namigivanje koje je rezultiralo Dinijevom posetom u vreme kada se zapadni diplomate, osim ovlaštenih pregovarača i uterivača Dejtonskih regula, veoma uzdržavaju od petljanja sa beogradskim režimom, posledica je naglašenog interesovanja italijanske diplomatije za područje Balkana. Italija koja je svojim vojnim prisustvom veoma decidno stavila do znanja da je Albanija njen balkanski zabran, već poodavno baca oko i prema skraćenoj Jugoslovenskoj federaciji. Južnjačka mafija koja je razgranala posao u Crnoj Gori očigledno se pokazala  kao uspešna prethodnica šireg i organizovanijeg nastupa italijanskog biznisa na ovim prostorima. Razlozi nisu samo geopolitičke prirode. Za razliku od drugih zapadnoevropskih zemalja Italija raspolaže solidnim korpusom privrednih preduzetnika koji, poslujući na samom rubu zakona, i žele i umeju da organizuju poslove u zonama visokog rizika kao što su balkanske planine.

        Među malim italijanskim preduzetnicima, pritisnutim velikim porezima i nezajažljivošću ogromnog birokratskog aparata,  uveliko se već pričaju bajke o Eldorado na koji se može naići u susednoj Rumuniji. Formula visoke zarade bazirana je na veoma niskim nadnicama, nikakvoj sindikalnoj zaštiti radništva, malim porezima i velikoj korupciji. Dakle, uz jake veze sa jakim ljudima režima moguće je, uz veoma mala ulaganja, za kratko vreme izvući veliku zaradu.   Naš ekonomsko pravni haos te ropski položaj radništva lišenog svake perspektive su prava blagodat za inostrane ulagače gorespomenutog tipa. Zapušteni ili umrtvljeni privredni kapaciteti naprosto vape za bilo kakvom privrednom inicijativom, nudeći se za budzašto. To sigurno neće ići mimo naših "bosova" koji su zaista tvrdo rešili da stanu na put "sivoj" ekonomiji. Umesto da hiljade švercera unose bofl preko naših granica, bofl bi se mogao proizvoditi na licu mesta uz, naravno, odgovarajuću nadoknadu koja bi se delila unutar malobrojnog ali sveprisutnog Udruženja vlasnika Srbije. Nećemo zato čekati dugo na prve plodove ovakvog "otvaranja Srbije prema svetu". Ukoliko među našim gospodarima dođe do odgovarajućeg sporazuma, odnosno ukoliko odgovarajuća struja koja bi iz ovakvih poslova izvlačila direktnu korist, ostvari dominantan uticaj na glavnog Gazdu predočavajući mu i njegov udeo u ovom pothvatu, eto nama uskoro čitave gomile radionica i fabričica u kojima će se za račun italijanskih preduzimača otvarati rupice za dugmiće na farmerkama i zavrtati šrafovi na neznamčemu. Srećnici koji budu našli posao u ovakvim fabričicama imaće sigurnih dvesta maraka mesečno, a na status roblja lišenog svih prava su ionako već navikli. O razmerama njihove sreće svakodnevno će ih obaveštavati preko televizije koja će konačno steći priliko da javi kako je negde nešto otvoreno a da pri tom ne slaže. Naši upravljači će biti još bogatiji i silniji što im i po božjim i ljudskim zakonima i pripada.

        Tako bi trebalo da izgleda ljupka bajka o jednoj sretnoj zemlji na brdovitom Balkanu. A možda je sinjor Dini samo navratio da nabavi najnoviju knjigu drugarice Marković. Ko zna?