KUSANJE ČORBE IZ BOSANSKOG LONCA

        Tek kada su u Bosni i Hercegovini počeli izbori za lokale organe vlasti radio Televizija Srbije je svoje gledateljstvo udostojila sa nekoliko informacija o ovom događaju. Pre toga - tajac. Ni reči o aktuelnoj čupajguši između dve struje u vlasti bosanskih Srba, one na čelu sa Karadžićem i druge pod vođstvom Biljane Plavšić. Si-en-en i ostali svetski mediji su opširno krčmili neuspeo miting karadžićevaca koji su imali nameru da u sred Banjaluke Plavšićevoj prirede "događanje naroda", priredbu koja već godinama ne silazi sa repertoara pozorišne družine Srpskog marionetskog pozorišta. Na snimku se videlo kako Banjalučani ljuto kidišu na dragog nam Momčila Krajišnika koji je uspeo da umakne jedino pod jakom zaštitom međunarodnih snaga.

        Događaj je imao istorijski karakter i kao takav sigurno da nije mogao da nađe mesto u izveštajima Radio televizije Srbije. Rovita građevina laži pažljivo projektovana i građena u ovoj "informativnoj" kući dobila je još jednu rupčagu na svom nosećem zidu. Kako gledaocima objasniti da bosanski Srbi, oni koje smo tako zdušno pomagali oružjem i džebanom, isti oni kojima smo posle grdne pogibije i krvoprolića uveli interne sankcije koje nisu važile jedino za njihove mafijaše, profitere i svakovrsnu "novobiznismensku" lopovsku bagru, umesto kojih je naš predsednik potpisao Dejtonski mir, iako u ratu, po sopstvenom priznanju, nikada nije ni bio, kako se isti ti,  zaleću na Krajišnika za koga se zna da je lični Miloševićev eksponent u nemirnoj i okrvavljenoj Bosni. Po već ustaljenom metodu događaj je prećutan i samim tim proglašen za nepostojeći. To, već do bola bljutavo, prikrivanje nečega o čemu i vrapci ćućore, ništa ne menja u samoj stvari: rukovodstvo bosanskih Srba je zavađeno na život i smrt, a u toj igri Biljana Plavšić ima sve izglede (ukoliko je ne ubiju) da eliminiše poguban Miloševićev uticaj na dalju sudbinu srpskog "entiteta" i tako našeg mirotvornog predsednika liši omiljene bosanske igračke.

        Pobunu bosanskih Srba kojima je već preko glave Karadžićevih mafijaša, gramzivih i u korupciju ogrezlih ministara, policajaca, i sve te ogavne trgovine njihovim sudbinama, naš Predsednik je u govoru povodom predizbornog otvaranja druma između Subotice i Feketića dijagnosticirao kao sindrom srpske nesloge. Odnosno, mi smo ovde u Srbiji složni pa nam ovako lepo ide (Kandidat Lilić je na mitingu u Kraljevu stopu privrednog rasta već fiksirao na preko pedeset odsto), a bosanski Srbi su nesložni pa otuda stižu sve te nevolje koje ih tokom poslednjih šest godina permanentno spopadaju. Ovo šarmantno pojednostavljivanje veoma miriše na terminologiju profesorke Marković koja, u svojim teorijskim spisima o lastama, bilju i kovilju, našu svetlu budućnost vidi prvenstveno u našoj složnoj i jednodušnoj podršci njenom suprugu. Ko drukčije kaže - kleveće i laže.

         S duge strane, nasuprot poetskim sanjarijama najdražeg bračnog para, događaji kao da počinju da se drastično ubrzavaju. Svetski, pre svega američki mediji podsećaju da se bliži datum povratka američkih vojnika angažovanih u Bosni, a da još nisu ispunjene dve bitne tačke dejtonskog sporazuma. Prva, koja predviđa izvođenje ratnih zločinaca pred Haški sud i druga koja nalaže povratak svih izbeglica na svoja ognjišta, su temelj svih narednih kombinacija oko gašenja opakog bosanskog požara. U tom smislu američki predsednik će uskoro morati ili da nešto značajno preduzme na ovom planu ili da priprema teren za priznanje još jednog američkog poraza i neuspešnosti sopstvene politike. Pod tim okolnostima Bosna bi već sledećeg leta, po povlačenju američkih trupa i natezanja među evropskim saveznicima o tome ko će sve ovo da plaća i dokle, ponovo potonula u krv bratoubilačkog klanja koje bi, ovoga puta, bilo definitivno i bez ostatka.

        S obzirom na to da je u bosanski mir već isuviše mnogo uloženo, ne samo novca nego i moralnog kredibiliteta nekih veoma bitnih ljudi i međunarodnih institucija, teško je očekivati ovakav razvoj događaja i otuda Biljana Plavšić može računati na punu podršku uticajnih svetskih faktora. Ukoliko ona uskoro postane njihov glavni oslonac za rešavanje bosanskog rebusa, našem predsedniku će izgleda preostati još jedino to da i dalje, citirajući Profesorkine mudrosti, zabavlja narod humorističkim izjavama o našim privrednim i političkim uspesima.

        Može se čak ispostaviti da g. Lilić na kraju ispadne najmudriji: ako domine pred Haškim sudom počnu da padaju "olako obećanom brzinom", eto njega kao naše jedine nade: visok, lep, nasmejan...

        I ne meša se ni u šta.