KOSOVSKO RASPLITANJE
U italijanskoj varošici Montekio Mađore, gde se u maju 1995. održavala tribina o sudbini bivših jugoslovenski zemalja, imao sam priliku da prvi put, nakon više godina, razmenim misli sa jednim albanskim intelektualcem sa Kosova. Nisam sporio argumente o nacionalnoj i socijalnoj obespravljenosti kosovskih Albanaca, ali sam ga potpuno zbunio tvrdnjom da u današnjoj Srbiji i Albanac i Srbin imaju potpuno isti tretman: hoće reći obespravljeni su i jedan i drugi samim tim što žive pod jednim rigidnim neokomunističkim režimom u kome su sve institucije demokratije pretvorene ne samo u privid nego u potpunu karikaturu.
U takvim okolnostima i takozvana prava manjina postoje samo na papiru kao što ekonomski i socijalni prosperitet, te ostale slatke priče režimlija i njihovih glasogovornika imaju isključivo papirnatu formu. U čemu je razlika u položaju nezaposlenog Srbina i nezaposlenog Albanca, pitao sam ga. Da li se Albanac koga mlati srpska policija oseća više ugroženim od kosovskog Srbina koga umlaćuju albanski teroristi dok mu vlastita država već godinama prodaje prazne obećanja i gole laži? Da li je položaj albanskih studenata koji ne mogu da uče na svom jeziku mnogo gori od položaja studenata Beogradskog univerziteta kojima, istina, ne brane da nastavu slušaju na srpskom, ali je zato autonomija njihovog univerziteta brutalno zgažena policijskom čizmom kao da je nikada nije ni bilo? Kakva je razlika između političkih ubistava na Kosovu i istih delikata u Beogradu, osim što na Kosovu albanski teroristi ubijaju Srbe dok u Srbiji plaćene ubice takođe ubijaju Srbe potpuno sigurni da nikada neće biti otkriveni?
Sve su ovo pitanja koja nedvosmisleno ukazuju samo na jednu činjenicu: nema rešenja kosovske krize bez demokratizacije Srbije, odnosno Srbija nikada neće postati demokratska zemlja ukoliko problem Kosova bude i dalje guran pod tepih, a sve odlučniji zahtevi tamošnjih političkih snaga tretirani kao kriminalna radnja na koju se mora odgovoriti golom policijskom represijom.
Naravno da Miloševićev režim ne može dati odgovor ni na jedno kosovsko pitanje, isto kao što ne može učiniti ni jedan korak ka elementarnoj demokratizaciji političkih odnosa unutar Srbije. Svaki takav gest predstavljao bi ozbiljnu pretnju ličnoj Miloševićevoj vlasti što on nikada ne bi dozvolio. Stoga su Srbija i njeni građani, po ko zna koji put, dovedeni u poziciju da nemo posmatraju tok događaja na koji niko ne želi da utiče. Kosovsko bure baruta se kotrlja ulicom spremno da bude potpaljeno. Milošević se verovatno uzda u data mu obećanja da svetske sile neće dozvoliti otcepljenje Kosova pa je spreman, da kao i obično, potegne pendrek. Ali, ukoliko Kosovom poteče krv, što je vrlo verovatno, veliko je pitanje kako će evropski i svetski autoriteti reagovati i da li će prihvaćena opcija o Kosovu kao srpskoj autonomnoj pokrajini i dalje biti na snazi. To olako prihvatanje prolivanja krvi je već odavno konstanta Miloševićeve politike. Dokaz su i Krajina i Bosna i Slavonija i Crna Gora. Sledi prvo njegovo zadrto inaćenje, zatim kulminacija sukoba uz pogibiju i teška materijalna razaranja, pa intervencija velikih sila i na kraju njegovo bezuslovno pristajanje na svaku ponuđenu opciju samo ukoliko mu neko bude garantovao dalji ostanak na vlasti. Šema je, dakle, već viđena.
Pitanje je samo da li Srbija i njeni građani još imaju snage i volje za ovakvo i slično krvavo pirovanje. Nisam sklon prognozama ali imam utisak da će se "Godine raspleta" započete na Kosovu 1987. konačno rasplesti tamo gde su i zapletene.
* * *
Pre izvesnog vremena pročitao sam u jednim pančevačkim veselim novinama lament nad sudbinom jugoslovenskog predsednika. Autor teksta je nastojao da nas ubedi kako u svim civilizovanim državama zakon štiti predsednika republike od napada i svakovrsne pljuvačine, samo je, avaj, kod nas dozvoljeno da se svaka (novinarska) šuša poteže blatom na sirotog zastupnika narodne volje. Ova proizvoljna tvrdnja lišena svakog osnova duhovito je demantovana i tekućim skandalom u Beloj kući. Stolica najmoćnijeg čoveka sveta, američkog predsednika Klintona, ozbiljno se ljulja zbog sumnje da se upustio u švalerske odnose sa jednom službenicom. Doduše, nigde nije rečeno da li bi Klinton odgovarao da je kojim slučajem raspirio rat pa ga nakon mora prolivene krvi izgubio, niti da je bio na čelu državne administracije koja je izazvala najveću do sada zabeleženu inflaciju, niti da je prevario stotine hiljada ljudi koji su uvučeni u besmislene bratoubilačke sukobe ostali bez kuće i kućišta, niti da je veoma doprineo da zemlja na čijem je čelu bude isključena iz svih svetskih ekonomskih i političkih tokova... Možda bi, a možda i ne bi. Mi bi stoga trebalo da budemo potpuno zadovoljni: naš predsednik je i dalje uzoran suprug i otac, a sve drugo što je učinio ili čini i nije toliko važno. Samo da nam se ne prošvalera, pa da posle, na pravdi boga, moramo da ga smenjujemo.
