JA NISAM ODAVDE

        Fascinantna upornost sa kojom bivši crnogorski predsednik Momir Bulatović nastoji da po svaku cenu povrati vlast odraz je pritiska koji se vrši na ovu istrošenu političku figuru  da sa ponovo upusti u borbu za očuvanje pozicije glavnokomandujućeg u srpsko - crnogorskoj federaciji. Promociju njegove upravo osnovane Narodne demokratske stranke zato treba smatrati kao odlučno opredeljenje Slobodana Miloševića da se raščišćavanje prilika u Crnoj Gori nikako ne može ostaviti samo Crnogorcima, te da on i dalje ne smatra da mu se Crna Gora izmakla ispod ruke. To zapravo znači da ovo "oko u glavi" jugoslovenske federacije tek očekuju burni događaji te da se ni budući izbori niti krupni politički potezi ne mogu očekivati bez velikih zategnutosti, sukoba i krvoprolića.

        Permanentni sukob, nestabilnost i  nesigurnost konstanta su Miloševićeve unutrašnje politike što je svedočanstvo ne samo njegove vlastite nesigurnosti već i permanentne opasnosti za Srbiju, Jugoslaviju i širi region Balkana. Imajući sve to u vidu s pravom se može postaviti pitanje da li bi uopšte srpska vladajuća garnitura mogla i umela da prizna eventualni izborni poraz i mirno siđe sa trona. Iako trenutno nisu najavljeni nikakvi izbori ovo pitanje je vredno postaviti tim pre što i međunarodna zajednica očekuje da unutrašnji srpski problem, problem autoritarne vlasti "Srbi razreše sami", odnosno bez vidnijeg stranog uplitanja.

        Kako se, dakle, osnovni problem Srbije koji se sastoji u totalnoj mafijalizaciji države i društva i permanentnoj produkciji bezakonja može razrešiti mirnim putem, te strpljivim i upornim delovanjem "kroz institucije sistema" ? Ovo je pitanje na koje ne može odgovoriti niko ko se iole doznaje u naše političke prilike, a ponajmanje oni za koje ovaj problem uopšte ni ne postoji. Užasno stanje na srpskoj opozicionoj  sceni, koje se manifestuje ili totalnom kolaboracijom  sa režimom ili isto tako totalnom marginalizacijom, proizveo je novu, neizmernu već, količinu razočarenja i beznađa koje će se izraziti potpunim nepoverenjem u postojeće opozicione stranke. Zato taj toliko nužni i toliko očekivani prelazak Srbije na put materijalne i duhovne obnove podrazumeva nekakvu naglu eruptivnu promenu kojoj niko neće znati ni prirodu ni domet, i koja, po svemu sudeći, neće biti ni pod kakvom kontrolom. To bi se moglo nazvati toliko pominjanim srpskim finalom kada će u otvorenom uličnom okršaju svih protiv sviju građanin Srbije pokušati da nađe izlaz iz ćorsokaka u kome izdržava kaznu doživotnog crkavanja.

         Naravno, to nije epilog koga bi razumna glava i pamet mogli poželeti. To je samo jedan od hiljadu načina da se iznađe put, pošto su svih ostalih 999 mogućnosti upropaštene, izjalovljene ili bezočno kompromitovane.

                                                               * * *

        Osnivački kongres Narodne demokratske partije bi se mogao ubrojati u zvezdane trenutke drugarice Gorice Gajević, genseka SPS-a. Sa žarom u očima kao obuzeta nekim silovitim proviđenjem ona je okupljenim Crnogorcima prenela pozdrave "osnivača SPS-a, velikog prijatelja crnogorskog naroda i predsednika Savezne Republike Jugoslavije" Slobodana Miloševića". Bila je to fraza pionirske koja "voljenom Maršalu" predaje štafetnu palicu za njegov rođendan. Ali kako se pionirkama obično dešava da se tokom  značajnih istorijskih trenutaka zbune ili pogreše, i ova je napravila jedan mali previd. Naime, Slobodan Milošević nije osnivač Socijalističke partije Srbije. Njegova je (?) bila samo ideja da se "spoji" Savez komunista Srbije i Socijalistički savez ove republike i tako formira nova stranka, dok su osnivači neki drugi ljudi. Za osnivanje političke partije u to praskozorje srpskog višestranačja bilo je dovoljno podneti zahtev Ministarstvu pravosuđa uz priložene potpise, lične podatke i fotokopije ličnih karata stotinu građana-predlagača. Pošto su šefovi Saveza komunista Srbije u to vreme bili zauzeti nekim drugim, važnijim problemima, osnivanje nove stranke je bilo povereno stručnim službama Centralnog komiteta SKS. Zato je neki vispreni činovnik zašao među osoblje ove firme i pokupio podatke od onih koji su trenutno kod sebe imali lične karte. Tako su, osnivači ove stranke, koja će u narednim godinama dati odlučan doprinos uništenju Jugoslavije i umrtvljenju Srbije, postali vozači, kafe kuvarice, daktilografkinje, računovođe i ostalo osoblje Centralnog komiteta. Od poznatijih  imena nalazi se samo potpis gospodina po kome će kasnija, prorežimska "Borba" biti nazvana "Brčinkom".

        I neka niko ne misli da je ovo slučajno i bez veze. Jednog dana, tog dalekog jednog dana kada u zemlji Srbiji sve bude drugačije i kada će se konačno postaviti prava pitanja, On, će mirno i hladnokrvno, kao što zna i ume, tvrditi da sva ova propast nema nikakve veze sa njim, a kao dokaz za tu tvrdnju gurnuće nam pod nos papir sa imenima službenika stručnih službi Centralnog komiteta SK Srbije. I ko će moći da prigovori verodostojnosti dokumenta i snazi dokaza?

        Niko.