I OVAJ PEDALJ ZEMLJE SRBIJE...

        Više puta sam morao da u sebi ponovim citat iz predsednikovog poslednjeg govora koji je preneo Radio Slobodna Evropa čije vesti redovno slušam: Srbija ni pod kojim uslovima neće ustupiti ni jedan pedalj Kosova itd itd. Bio sam nameren da rečeni iskaz ovoga puta dobro zapamtim, jer bi mi se moglo dogoditi da ga, kao i druga slična obećanja i zaklinjanja našeg predsednika, naprosto zaboravim, pa da posle ne budem siguran reče li on to da će taj pedalj dati ili da ga neće dati (do prve prilike). Eto, ni pored najbolje volje ne mogu da se setim da li je naš predsednik obećao dati pedalj Zapadne Slavonije ili je bilo obratno, ili Kninske krajine, ili Istočne Slavonije, ili "Republike Srpske"...    

   Istina, moja memorija je moj problem, ali zaista ne mogu da se otmem utisku da su i oko ovih geografskih pojmova pala neka obećanja, koja nisu ispunjena, mada ih, po mom ubeđenju, nije ni trebalo davati, niti pak, na prikazani način, te teritorije "čuvati". Šta sve može da se desi kada se g. Milošević prihvati čuvanja nekoga ili nečega odlično su naučile stotine hiljada izbeglica koji se po zemlji Srbiji potucaju od nemila do nedraga. To je nepobitna istina koju ovdašnja vlast neprestano nastoji da zagura pod tepih. Nepobitna je istina da Milošević i njegov SPS ne samo da ništa nisu sačuvali, već su nepovratno izgubili mnogo toga što ćemo kao društvo decenijama morati da otplaćujemo.

        Kada je o Kosovu reč, onda se ovaj, za sada najkrupniji problem Balkana i Evrope ne može svesti na rešenost Slobodana Miloševića da ga daje ili ne daje. Prvo, ako dođe do toga da se Kosovo mora predati, niko njega za to neće ni pitati, a osim novog ratnog sukoba koji će se svom težinom svaliti u izranjavljenu i izmučenu Srbiju, on ništa drugo neće moći da postigne. Jaka i nikomsaginjućase Srbija, spremna da odlučno tresne pesnicom o astal velikih sila, postoji samo u njegovim fantazijama i govorima njegovog "omiljenog opozicionara". Za Kosovo više ne žele da ratuju čak ni Kosovari koji su se, zahvaljujući Miloševićevom "čuvanju" uz pomoć jakih i potkupljivih policijskih snaga, odavno razbežali na sve strane.

    Ostali, koji bi možda i hteli da se late puške, imaju izrazitih problema sa zdravljem: slabo jedu, pa im se tresu ruke. Ako li pak g. Miloševića budu pitali za Kosovo daje li ga ili ne, on će prvo biti odlučno protiv, kategoričan kao i uvek, onda će se femkati, pa nećkati, biće mu malo neprijatno i nelagodno, a potom će se, predusretljiv kakav je, već nekako nagoditi. Ukoliko Zapad zažmuri na njegove kućne nestašluke i mane se propitivanja o učešću u ratu, zločinima, uzurpaciji osnovnih ljudskih prava i sličnog, siguran sam da bi on izričito insistirao da se i deo južne Srbije pripoji Albaniji kako bi se postigla odgovarajuća geografska zaokruženost. Tako je to bar do sada bilo.

        Kada je o Kosovu reč, ono bez krvi i rata može opstati jedino u granicama demokratske Srbije. Dakle, maksimalna autonomija, maksimalna prava manjina uz maksimalno poštovanje demokratskih pravila igre, odnosno Ustava i zakona države Srbije. Politička stabilizacija u susednoj Albaniji, te dalji razvoj demokratije u ovoj zemlji bi ovom procesu svakako išli na ruku. Formula nije toliko komplikovana koliko je teško osloboditi se zaštite G. Miloševića, koji boluje od potrebe da stalno nekog "čuva" i "ne daje". Ukoliko Srbija ne smogne snage da se izbori za demokratske promene, pa i Albanija u tom pogledu odmakne napred, želja naših Šiptara da se priključe, matičnoj zemlji bila bi potpuno razumljiva. Primer Slovenije i Makedonije koje su se, za razliku od Crne Gore,  na vreme izvukle ispod krova Miloševićeve Jugoslavije pokazao da je bez Miloševića uvek bolje i sigurnije, te da bez Njega uvek ima nekakvih šansi.

         Zato mi i jesmo ovde gde jesmo.