HAJL, DRUGOVI, HAJL !

           Nakon nesumnjivog uspeha srpske ultradesnice na poslednjim izborima, te pojačane eskalacije rasne netrpeljivosti koja je kulminirala divljačkim ubistvom mladog Roma na ulicama Beograda, na našoj političkoj sceni počela je da se, kao ružan glas povlači jedna reč za koju smo verovali da pripada nekom davnom vremenu i da se stoga može pronaći još samo u udžbenicima istorije: fašizam.  Jezovitost primisli na užas koji je širom Evrope i sveta proizvela ova politička doktrina i na njoj zasnovan politički pokret, nateraće mnoge da sumnjičavo zavrte glavama i da one koji upozoravaju na ovaj zabrinjavajući trend u našem društvu i politici nazovu paničarima, budalama, klevetnicima ili izdajnicima, sve zavisno od stepena ispoljene neverice i nespremnosti da se očigledan malignitet nekih pojava na našem društvenom telu nazove pravim imenom.

        Zar se time hoće reći da su naše drage komšije, prijatelji i poznanici koji glasaju za levi blok ustvari prikriveni fašisti, a da su vrli predvodnici levih stranaka vođi jurišnih odreda i to upravo oni ljudi koji su se, koliko juče, kleli u antifašizam, socijalizam, socijalističku samoupravnu demokratiju i nesvrstanost?!!

Ne, nikako ne!!

Čak i pod ozbiljnom pretnjom vatrenim oružjem ne bih pristao na to da drugaricu Pjević te drugove Batala, Tošića, Topalovića, Pandurova, Orlova, i ostale, a pogotovo kamerade iz julske partijske lepeze nazovem fašistima, jer, u krajnjoj liniji, stvar i nije personalne prirode. Na sceni je nešto mnogo  gore: zloćudni društveni i politički proces, odnosno proizvodnja fašizma iz same suštine društvenog odnosa. Gotovo je neshvatljivo da ljudi koji su dobar deo života proveli po političkim kursevima i školama nisu u stanju da zagledani u svetao lik i "mudrost"  svoga obožavanog lidera primene i najjednostavniju marksističku formulu o odnosu proizvodnih odnosa i političko - idejne nadgradnje, Šta može da produkuje etatistički svojinski odnos kombinovan sa oblicima beskrupulozne pljačke nazvane privatizacijom, zasnovane isključivo na privilegovanom položaju političke elite? Šta može da nastane u zemlji gde postoji toliko mnogo materijalne i duhovne bede, dezorjentisanosti i posleratne apatije, gde je stanovništvo indoktrinirano divljačkom propagandom, gde ne postoje elementarni oblici pravne sigurnosti, gde policija u krvi ugušuje i najblaže oblike građanskog protesta, gde postoje plaćene ubice i egzekutori, a zastrašivanje organizovanim, ili od države stimulisanim, terorom predstavlja dominantnu karakteristiku odnosa između vlasti i građana? Da li je to put koji vodi u klasičnu antičku demokratiju, u engleski parlamentarizam, ili pak u onu minhensku krčmu odakle je, kažu, sve počelo. Imamo i "jedan narod, jednu državu i jednog vođu", okusili smo politiku "krvi i tla", obećani su nam masovni javni radovi na izgradnji auto-puteva, imali smo inflaciju još višu od one u Nemačkoj dvadesetih godina i na kraju (ako je to kraj?) imamo premlaćivanje i umlaćivanje nekih ljudi samo stoga što se bojom kože razlikuju od nas.

        I kako se to onda zove, drugovi "levičari" ? Slučajnost, sticaj okolnosti, bezazlena podudarnost ili je i ta neverovatno  bezobrazna lakoća s kojom neki "julovci" tumače našu višegodišnju nesreću deo nekakvog novotkrivenog puta u društvo opšte sreće i blagostanja?? Stoga tezi da u Srbiji trijumfuje krajnja  desnica treba pridodati konstataciju da je Pandorina kutija otvorena na istorijskim sednicama jedne leve stranke koja se nekada zvala Savez komunista Srbije, da je taj savez potom doživeo svoju nacional - socijalističku transformaciju i da je u toj košulji ostao i do dan danas. Sve ostale vojvode, julske levice i ostalo su samo pomoćni aparat, stambeno komunalni servis, kućepaziteljska asocijacija ljubitelja haosa, pljačke i otimačine.

        Sada smo tu gde smo. Politika nije Rakina štala. To je ozbiljan posao koji, ako se ne radi dobro,  može da izazove tragične posledice. Ukoliko  se beskrupuloznim političkim avanturizmom društveni organizam do te mere izmori i iznuri, ako se toliko islabi beskorisnim trčanjem od ničega u ništa, onda je nastanak teških bolesti normalna i gotovo prirodna pojava. To što je nekima nezgodno da fašizaciju Srbije nazovu pravim imenom je samo njihov problem. Fašizam je po definiciji vanbračno dete koga roditelji nikad ne priznaju, ali čak ni najuglednije familije nikada nisu mogle da večito prikrivajuju počinjeni greh.

         Naročito kada je kopile tako opako.