DOBRO JUTRO, CRNA GORO

        Postizborno slavlje u Crnoj Gori najbolje je objasnio jedan od tamošnjih opozicionih prvaka rekavši: "Ne slavimo mi pobedu Mila Đukanovića, već pad Momira Bulatovića". Tako posmatrana Đukanovićeva pobeda je zaista bila razlog za šenluk svake vrste tako da se Crnogorcima na tom danu slavlja može samo pozavideti. Odlazak poniznog i kolenopriklonog Momira B. bi u glavama nekih maštovitijih Crnogoraca mogao da zaliči na konačno stavljanje tačke na jedan period burne i sramne istorije Crne Gore, a Đukanovićev uspon kao garancija za povratak ove zemlje među normalan svet.

        Nevolja je samo u tome što su i Momo i Milo izlećeli iz istog jata ka tandem "mladih, lepih i pametnih" jurišnika koji su za račun nadolazećeg ludila i krvoprolića izvršili nemilosrdno političko oceubistvo  "staraca" iz vrha crnogorskog Saveza komunista. Njihova pamet potom se ogledala u neverovatno bezobzirnom  korišćenju svih oblika i načina preusmeravanja društvenih i državnih para u sopstvene i džepove svojih familijara. To, što su tokom svog "TV duela" ova dva predsednička kandidata rekla jedan o drugom, te o sopstvenim švercersko-lopovskim marifetlucima, u svakoj normalnoj zemlji bi bilo sasvim dovoljno bar za pokretanje istrage, mada ni momentalno hapšenje ne bi bilo preterano radikalna mera. Tako što nije moguće jedino u državi i društvu gde reč "snaći se" znači ukrasti, s tim što se drpačina  na veliko, u sred bela dana i na očigled cele nacije, naziva i "sposobnošću", a dokazana lopina karakteriše kao "veoma sposobna i uticajna osoba". Treba li podsećati da su prvi koraci Đukanovićevog demokratskog zaokreta bili motivisani Kertesovim vršljanjem po crnogorskoj carini s ciljem da se prihod od šverca cigareta preusmeri ka Dedinju, Kipru i ostalim egzotičnim mestima. Nije potrebno ulaziti u sve finese tih opasnih igara, korupcije, nerasvetljenih ubistava, atentata, sve te korleonovske komploterije  da bi se shvatilo kako je, sada toliko pominjana, "kriza (malo)jugoslovenske federacije",  ustvari proizvod svađe oko plena dva (tri?) mafijaška klana.

        Nije slučajno što su se oba kandidata za mesto predsednika Crne Gore i pored upotrebe najteže "artiljerije" veoma klonili da pomenu samo jednu jedinu reč: rat. Prećutno je poštovan dogovor da se u to ne dira, jer bi čačkanje po ovoj najvećoj crnogorskoj sramoti otkako je Crne Gore i Crnogoraca, moglo da pokrene i neka druga, mnogo ozbiljnija pitanja, do kojih se u ovoj zemlji veoma drži, ili se, bar do sada veoma držalo.

        Dakle, jedan od sahranitelja crnogorske budućnosti i kreatora njene bruke, sada pobeđuje na konkursu za njenog spasitelja. Varijanta je krajnje apsurdna, ali u ovom delu Balkana, osim apsurda, ništa više ni ne uspeva, tako da se slobodno možemo radovati slutnji profesorke Marković koja, citirajući Lenjina, tvrdi da će im glave doći jedino "mangupi iz njihovih redova". Ta mangupska revolucija koja ima svoje pobornike i u sestrinskom SPS-u izgleda da jedina predstavlja realnu snagu na koju se može računati u daljem podrivanju vlasti dedinjskog samodršca. Svi ga i dalje uvažavaju ali ga malo ko više stvarno poštuje. Svi od njega još zaziru, ali im njegov pad više ne izgleda neizvodljiv i nemoguć kao nekad u slavna vremena "jogurta". "žutih greda", "gazimestana" i sveg onog dodolašenja kojim je ovaj narod doveden pravo do dna.

Čak i ako bi lepi i mladi Milo prekonoć postao  pametan kao onomad Vuk Drašković, "u Crnu Goru" ništa više neće biti kao što je do sad bilo, a o Žabljačkoj Jugoslaviji da i ne govorimo. Kilava Lilićeva fotelja opasno se ljulja pod zadnjicom prirodnog i jedino mogućeg saveznog predsednika, koji bi sada trebalo da za vlastito dobro izdejstvuje i promenu saveznog ustava u okolnostima kada je sve više onih koji su ubeđeni da miloševićevski komponovane Jugoslavije više neće ni biti.

          Zato Đukanovićevu pobedu svakako treba pozdraviti. Red je i dobar običaj da svako svoje đubre sam čisti, pa nastojanja novog predsednika Crne Gore mogu biti samo ohrabrujući podstrek za druge. Čak i u najgorim krčmama konačni računi se prave na kraju, tek kada se gužva stiša, kada se piće potroši, kada se muzikanti umore, tek kada se sav inventar polomi, a pijana  družina počne da se budi i povraća...

          Pred zoru.