U svoj toj kombinatorici oko formiranja nove (?) republičke vlade preskočeno je jedno od najvažnijih pitanja koje bi, uprošteno moglo da glasi: da li je Srbiji vlada uopšte potrebna. Odgovor je negativan, mada ima onih, kao Danica Drašković, naprimer, smatraju sasvim suprotno. Zato je Vuk i bio toliko zalegao da uđe u Vladu i zato u nju nije ni ušao. Višemesečno petljanje oko vlade koja je po svom faktičkom položaju samo drugorazredni servis predsednika Jugoslavije, poslužila je za dobijanje na vremenu, ispipavanje pulsa nepouzdanih pretendenata na Marjanovićevu fotelju, pripremu Miloševića za naredne izbore kada će se na sceni pojaviti samo On sa Gospođom i Šešelj. Vuk će morati da sačeka izvesno vreme dok njegovi birači ne zaborave šta je govorio, a šta činio i čini. Ostali će apstinirati, jer pošto, nakon dugog nećkanja, bude "rešio" problem Kosova, Miloševiću će, za nagradu, biti dopušteno da organizuje izbore po svojoj meri i onako kako samo On ume.

Tako bi to trebalo da bude, ako bude. Jer, u Srbiji je vazduh veoma zagušljiv i smradan čak. Da li će nekima od onih koji se sve ozbiljnije guše, umesto da se i dalje petljaju oko zakucanih prozora, pasti na pamet da sruše zid, ostaje tek da se vidi.

Oni koji se guše, po pravilu ne najavljuju svoje poteze.

                                                                   * * *

Ako se nova srpska vlada ne može računati kao bitan politički činilac, ona je, u svakom slučaju značajan simptom i klinička slika bolesti srpskog režima. Ono što je novo je krajnje ogoljeno priznanje da "leva" vlast u Srbiji ne pati ni od kakvih ideoloških predrasuda što je samo znak sve veće slabosti, ugroženosti i straha. U kojoj je to još zemlji, osim u Srbiji, levica ulazila u tesnu koaliciju sa nacionalističkom ultradesnicom? Za Miloševića i Familiju to je samo pitanje tehnike očuvanja vlasti, ali šta ćemo sa svima onima kojima iz čistog ubeđenja "srce bije na levoj strani". Nije li slalom koji je ostatak Saveza komunista Srbije napravio preko proklamovanja socijaldemokratije, pada u nacionalsocijalizam, zatim izlaska u staljinistički boljševizam pa do konačnog povrataka u nacionalsocijalizam, pretežak čak i za tvrđe i otpornije stomake? Pitanje stoji jedino pod pretpostavkom da među članstvom dve bračne partije, SPS-a i JUL-a, još ima sveta koji uvažava makar osnovne moralne norme. Naravno, raspravljati o političkom moralu u današnjoj Srbiji više je nego uzaludan posao. Ali, brine me ono što će biti sutra. Ukoliko verujemo, a verovati moramo, u neku bolju, neku drugačiju Srbiju, onda u njoj mora biti mesta i za ovaj soj ne tako malobrojnog sveta koji je spreman da prihvati i podupre svaku obmanu ukoliko od nje može imati makar i minimalnih koristi. Koliki je to put koji moramo preći da bismo savladali civilizacijsku distancu koja deli ordinarnu prostačinu od slobodnog i odgovornog građanina?

I sa kime ćemo na taj put ?

I kada?

                                                                       * * *

Odnos između dva nova (stara) partnera S. Miloševića i V. Šešelja veoma je nalik odnosu između Kralja i njegove Lude. Pošto sve svoje podanike drži za lude, Kralj nema razloga ni da se prema Ludi odnosi drugačije. Ona ga zabavlja, uveseljava, ona mu prenosi dvorske tračeve, brine se o kraljevskom Nokširu i čini druge male, prljave, ali Kralju korisne stvari. Ono što Ludu odvaja od onih koje Kralj samo drži za lude, je to što je stalno u Kraljevoj neposrednoj blizini. Pošto Luda nije budala, ona odlično zna i vidi, da Kralj nije kralj zato što je drugačiji od nje i onih koje smatra za lude, nego zato što sedi na prestolu. I Ludi je presto na dohvat ruke, ali ona je samo luda a Kralj je kralj. Zato Luda sanja da postane kralj umesto Kralja.

Luda drugih snova ni nema.