BEG PREKO MANASTIRSKOG ZIDA?

        Kakva bi se veza mogla uspostaviti između izjave poznatog "lakog pisca" Mome kapora koji u jednom beogradskom listu najavljuje povlačenje u manastir (?) i grupe anonimnih pančevačkih folkloraca koji su primorani da, putujući na jednu smotru folklora, prenoće zaključani na tršćanskoj železničkoj stanici? Naizgled nikakva, jer Kapor je pisac i slikar koji je putujući po svetskim metropolama, napisao mnoštvo vrednih reportaža te ostavio traga u našoj literaturi i nešto manje u slikarstvu, a Pančevci su su samo grupa mladih igrača za koje kažu da trenutno u našem gradu nemaju premca. Ono što i njih i mnoge mlade ljude u Srbiji danas povezuje sa tim nekadašnjim mladim, radoznalim Kaporom je upravo strast ka putovanju i želja da se svet vidi i upozna izbliza. I dok je Kapor uživao blagodeti Titovog otvaranja i politike koja je nailazila na simpatije Sveta, naši klinci danas i ovde su zatočenici jedne sasvim drugačije politike koja je prvo od naših gradjana napravila strašila i babaroge, a potom i žrtve neverovatne birokratske indolencije ovdašnjeg režima. Krenuti danas na put sa crvenim pasošem u džepu, znači prihvatiti rizik velikih maltretiranja, napora i, nadasve, poniženja.

          Šta znači biti građanin još nepriznate države Jugoslavije najbolje znaju upravo oni njeni građani koji imaju nameru da iz raznih razloga iskorače izvan njenih granica. To su oni jadnici iz redova za vize, ispred nemačke, italijanske,izpred grčke, američke ili kanadske ambasade. Jugosloven u inostranstvu spada među najnezaštićenije stvorove na svetu o kome matična zemlja brine koliko o lanjskom snegu dok ga birokratija države u koju putuje šikanira i zlostavlja vlastitom birokratskom logikom.

Osnovni razlog ovakvom tretmanu inostranstva prema našim građanima nije toliko zloupotrebljavani "antisrbizam" Zapada već odsustvo svake volje ovdašnjeg režima da se, osim udvaranja spoljnopolitičkim faktorima u cilju produženja Miloševićeve vladavine, pozabave i drugim diplomatskim poslovima koji bi olakšali život i onima koji nisu oženjeni Mirom Marković.

         Mladi pančevački igrači koji su se uputili na smotru folklora u Padovi, morali su da prenoće na tršćanskoj železničkoj stanici, jer bez odgovarajućih ekoloških sertifikata naši autobusi ne mogu da prelaze evropske granice. Zato su u Italiju ušli lokalnim autobusom iz Sežane,a onda prenoćili na stanici čekajući jutarnji voz za Padovu.  Pomenuti sertifikat se nije mogao nabaviti iz istog razloga zbog kojih se ne može nabaviti i mnogo toga drugog: grdno ožalošćen zbog skidanja međunarodnih sankcija koje su mu obezbedili totalnu kriminalizaciju poslovanja sa inostranstvom, režim S. Miloševića teži po svaku cenu da to stanje međunarodno pravne praznine što više produži. Svaki novi međunarodni ugovor bi značio bar delimično uvođenje reda u ovu oblast, odnosno oograničio bezobzirnu otimačinu koju sprovodi država.

         Zašto građani Srbije ne bi bili u prilici da u Italiju prelaze samo sa ličnom kartom kao što to čine Slovenci, (a uskoro i Hrvati), zašto i pored nastojanja suprotne strane, još nisu normalizovani odnosi sa Slovenijom sa kojom "nismo bili u ratu" (??!) , a normalizovani su sa Hrvatskom sa kojom smo teško i krvavo ratovali (istina, i ovoga puta, bez znanja našeg predsednika)?

        Zašto bi se, primera radi, posebnim međunarodnim sporazumom regulisalo osiguranje vozila po kome bi polisa stranih oisguravajućih agencija, kao nekad,  važila u našoj zemlji (i obrnuto) kad bi na taj način država izgubila pozamašan harač koji tim povodom uzima od svakog vlasnika vozila sa stranom tablicom. Osiguranje skromnog putničkog  vozila plaća se na samoj granici u iznosu od 60 nemačkih maraka za nedelju dana. Primer nije ni jedini niti najstrašniji. Potpuna nebriga i indolencija saveznih organa u oblasti spoljnotrgovinskog poslovanja nanose našoj polumrtvoj ekonomiji poslednje teške udarce. Sve što sada i odmah nekome u vlasti ne donosi ličnu korist nalazi se van interesovanja savezne administracije  koja je, najčešđe nemi i gluvi posmatrač velikih igara u velike dobitke.

         A kakve veze sa svim ovim ima rečeni Kapor i njegov navodni odlazak u manastir? Posle svih ovih sramnih godina nacinalističkog i primitivnog iživljavanja konačno se da videti kako se cela ta pričanija o zaštiti nacionalnog interesa, srpskih ognjišta, te naše vere i tradicije koju su širili zaneseni nacional - inteklektualci, (računajući i "lakog pisca" Kapora) i korifeji postkomunističkih instatnt ideologija, svela samo na ordinarnu pljačku i drpačinu vlastitog naroda. I rat i sankcije i sva ta nesreća bili su samo u funkciji enormnog bogaćenja jedne grupe ljudi koja je veštom manipulacijom i nacionalističkim trovanjem uspela da zamagli svoje stvarne interese.

         Pristajati danas na priču S. Miloševića ili glasati za radikalizam V. Šešelja zarad ostvarenja nekih već potrošenih nacionalnih sanjarija nije više problem političkog opredeljivanja niti neobavešrtenosti, koliko zdravog razuma. Za Miloševića i Šešelja danas mogu glasati samo oni koji od njihove politike imaju neposrednih koristi, dok bi svi drugi, računajući, pre svega, našu decu i mladost ove zemlje na taj način bili osuđeni na doživotni boravak u nekom mračnom manastiru visokih zidova, mnastiru bez molitve i raspeća u kome su laž i mržnja jedina vera, a mahnitost jedina vrlina.

                 nazad