A PRINC JE UMRO UZALUD

         Nakon nekoliko dana furiozne zainteresovanosti sveta za okolnosti tragičnog i besmislenog kraja bivše engleske princeze Dajane, nema nikakve sumnje da je omiljena Ledi D, u krajnjoj liniji, žrtva divljeg takozvanog "žutog" novinarstva. Reč je o onom tipu novina i novinara koji ostvaruju enormne zarade gurajući svoje noseve u najintimnije kutke privatnog života ili tela poznatih ili slavnih ljudi. To su novine ogromnih tiraža što svedoči o brojnosti publike koja ima potrebu za informacijama ove vrste. Ovaj fenomen je i do sada mnogo puta analiziran, ali će tek tragedija jedne od najpopularnijih žena poslednje decenije ovog veka pokrenuti brojne i ne tako beznačajne rasprave o tome gde se sloboda medija, inače garant svakog demokratskog poretka, pretvara u svoju suprotnost i samim tim opasnost po elementarnu slobodu pojedinca. Tako će se tragedija majke prestolonaslednika britanskog prestola okrenuti protiv onih koji su do sada na njenom neuspelom braku zaradili milione dolara jer su predstavnici vlada u većim  zapadnoevropskim zemljama već najavili inicijative za ograničavanja zaista širokih prava profesionalnih lovaca na skandale.

          Ovako posmatrana smrt Ledi D se sasvim slobodno može povezati sa zbivanjima na našim prostorima gde su samo nekoliko godina ranije javna glasila odigrala presudnu ulogu u raspirivanju  međunacionalne mržnje i izazivanju krvavog bratoubilačkog rata. Mnogi eksponenti ovog divljačnog "novinarstva" svoju delatnost nastavljaju i dan danas ne samo nekažnjeni za učinjeni zločin nego favorizovani i bogato plaćeni za svoju zločinačku rabotu. Koliko je samo na ovim prostorima do sada vođeno bestidnih kampanja protiv potpuno nevinih ljudi, koliko ih je oblaćeno i uprljano, koliko je individualnih patnji proizveo taj monstruozni sistem beskrupulozne laži i prevare?! I koliko je, na kraju, krvi proliveno zahvaljujući otrovu koji je na ovaj način permanentno sejan diljem prostora nekadašnje Jugoslavije!? Ako bi se svaka ovdašnja pojedinačna tragedija, ako bi se svaki plod uzavrele mržnje, deo po deo odmotao do samog svog početka, u njegovom korenu, u zametku čak sigurno bi se našao huškački novinski tekst, okrvavljena televizijska emisija, otrovni radio program.

          I dok svetski mediji danonoćno bruje o svakom pa i najmanjem detalju princezine tragedije, o njenim poslednjim satima te organizaciji predstojeće sahrane, ne mogu da se otmem utisku da su iako prostorno i vremenski veoma udaljeni, smrt Ledi D  i pogibija našeg sugrađanina Rajka Boberića, ribolovca i ljudine, čoveka sa najplavljim očima na levoj obali Tamiša, spojeni u tački mnogo bližoj i vidljivijoj od one u kojoj uviru sve ljudske sudbine. Ona je stradala bežeći od nasrtljivih njuškala, a on je, nekoliko godina ranije postao žrtva ovdašnje televizije. Gledajući TV dnevnik RTS-a, sa koga se svake večeri u potocima lila krv, a histerični novinarski "rodoljubi" vrištali u pomoć ugroženoj braći, ustao sa svoje stolice, rekao "e, sad je dosta" i otišao u dobrovoljce. Samo nakon nekoliko dana je, pogođen snajperskim hicem, skončao u nekom kukuruzištu u Hrvatskoj, a da mu se ni dan danas grob ne zna. A malo li je Boberića, malo li je nesrećnika stradalih samo zato što su se poveli za poganim jezicima rodoljubnog i domoljubnog "novinarstva" u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i položili svoje živote pred noge svojih nacionalnih lidera i njihovih diktatorskih ambicija... Malo li je onih koji su jezik mržnje sa naših medija prihvatili kao svoj sopstveni, misleći pri tom da je istrebljenje drugog naroda pretpostavka sopstvene budućnosti i sreće. Sve to servirali su im ovdašnji paparaci duha, novinarski strvoderi i dežurni patrioti.

        Kod nas, na sreću, tokom ovog prljavog rata nije stradala ni jedna princeza, ni jedan član kraljevske kuće. Kod nas, na nesreću, tokom poslednjeg rata nije stradao ni jedan kučkin sin. Stoga će naši novinarski lešinari i dalje ostati pošteđeni odgovornosti i dalje nastaviti svoje sramno delo, ponosni na svoje udvorištvo na svoju moralnu bedu. Sada su promenili pesmu, ali im je slugeranjska duša ostala ista. Sudeći po njima miropojnima i mirotočivima, one ugrožene braće nikada nije ni bilo, ni rata nije bilo, ni smrti nije bilo, a i mi, koji smo im pretekli, pod znakom smo pitanja: da li smo ili nismo? Ne preostaje mi drugo nego da verujem da će jednoga dana, pred nekim sudom, ovde ili bilo gde, biti pokrenut slučaj zbog ubistva Rajka Boberića, princa među pančevačkim ribolovcima i čoveka sa najplavljim očima na levoj obali Tamiša.