Pitanje glasi: šta se dogodi kada američki državni sekreter
(doskora
Kristofer)
gvozdena Madlen Olbrajt zatekne dva balkanska tiranina sa čerekom
suve ljudetine u zubima? On (ona) prvo dobro razmahne štapom, a onda
ova dvojica nešto potpišu, sve u duhu Dejtonskog sporazuma. Tako je i došlo
do netom organizovane fešte u povodu "podizanja diplomatskih odnosa između
Jugoslavije i Hrvatske na nivo ambasada". Zlobnici bi rekli da to
nisu
podignuti odnosi nego je podignuta šahovnica da se vijori u sred Miloša
Velikog ulice što je, zna se, oduvek i bio cilj Miloševićeve spoljne
politike, izražene u sintagmi "Šahovnica sa sto lica, ti si Franjo svađalica".
Ali, da bi sve bilo kako treba, odnosno da bi podizanje bilo na visini,
fešti je nedostajalo prisustvo grupe građana Srbije, ili bar njenih ovlaštenih
predstavnika. Reč je o gospodi "Tuđmanovim plaćenicima"
i gospođama
"Tuđmanovim kurvama", dakle o onom zanemarljivo malom procentu
ovdašnjeg
življa i javnih delatnika koji su se od samog početka jugoslovenske
krize suprotstavljali krvavom srpsko-hrvatskom raspletu,
a
kojima je i potpisnik ovih redova imao čast da pripada.
Zvanična
propaganda Republike Srbije kojoj je na čelu bio isti ovaj Milošević
(u narodu poznat kao Sloba-Sloboda)
, sva u histeriji primarnog ratnohuškačkog krika, ove je ljude
i žene častila upravo ovakvim imenima, što se, nakon dugog i
plodonosnog
perioda golubije politike našeg ljubljenog
predsednika
dalo pomalo zaboraviti, iako je od srećnih događanja koji su rezultirali
krvavom bratoubilačkom klanicom prošlo samo šest običnih,
zemaljskih
godina.
A zamisao je bila fantastična. Znali su oni za
ovu
šahovnicu u Beogradu, daleko pre nas. Samo su hteli malo da se poigraju rata.
Herojska Vojska Jugoslavije, na svoju ruku i za svoj groš (Srbija nikada
nije bila u ratu)osvetnički
je otpočela pohod na Zagreb, zbrisala
sa
lica zemlje grad Vukovar, bombardovala Osjek i Vinkovce, dok su braća Đetići
osvetlali obraz junački bombardovali Dubrovnik sa okolnih brda, a onda
je opelješili bogata Konavla, odnoseći i prozorske štokove. Pobijen
je silan narod po Hrvatskoj, dok je sa napadačke srtrane izginuo veliki
broj ratovanju neukih rezervista, te obmanutih ili pljačkom privučenih
dobrovoljaca. Napad herojske jugo armije na hrvatska sela i gradove,
(napad koji je, ne zna se zašto, zaustavljen samo nakon par
desteina
kilometara osvojene teritorije) poslužio je Tuđmanovom režimu da
na
osnovi odbrane golih života, mobiliše i onaj procenat hrvatskih građana koji
su duboko sumnjali u njegove harlekinske teorije. Zahvaljujući snažnoj vatrenoj
podršci Slobe - Slobode, sve pređašnje i potonje ustaške svinjarije po
Hrvatskoj prepokrivene su velom domovinskog rata. Ko se usudio da zucne protiv
diktature oca nacije, te besprizorne otimačine društvenih dobara od strane
Porodice mu ili klike zaslužnih nacionalnih djelatnika, bio je istog
trenutka
proglašen za jugonostalgičara ili srbo-četnika. Sličan proces dešavao
se i u neratujućoj Srbiji, ali je njegov zenit dostignut još pre
izbijanja
rata, velikom halabukom o ogroženosti Srba van Srbije i rekom krvi koja
je curela sa naših TV ekrana.
Posle su se očevi naše dve bratske nacije, i sami braća -
politički
blizanci, sastajali više puta. Plod njihove bratske politike bio je rat i
još
užasnije krvoproliće u Bosni, a džentlemensko povlačenje srpske
vojske iz
Krajine, kasnije nazvano "Oluja" bio je jedan od biser - zaloga
bratske ljubavi
ova dva balkanska diktatora. Događaj se zbio daleke 1995. i proizveo
reku od 200 hiljda srpskih izbeglica koje je na granici Srbije sačekivala
policija i upućivala u željenim pravcima, a drug i magistar iz Pančeva
Siniša Batalo im nudio "plodne oranice i vinograde" na Kosovu.
Nesrećnici
i dalje tavore u Srbiji, a ljubljeni Sloba i obožavani Franjo
nastoje
svim silama da tako i ostane. U protivnom, mogli bi zagaditi čisti
hrvatski
prostor, ili, kad je o ovom našem reč, početi da pričaju o tome
ko
ih je
gurnuo rat i na koji način. Dok su u Srbiji ima da ćute i crkavaju. Bar
je crkavanje ovde besplatno.
A sada, posle svega, za nas koji smo se zalagali za kraći i manje
krvav put do pomenutog razvijanja šahovnice u centru Beograda, nema mesta
čak ni na nevinoj diplomatskoj zabavi. Negira se naše postojanje i potvrđuje
činjenica da u zemlji Srbiji pošten čovek ne može svojom voljom ni
kurva da bude. Hoće reći od svih ovih srčanih patriota na vlasti,
mi kurve
nikako da dođemo na red. Ali, iskreno govoreći, nama na tom banketu i nije
bilo mesta. Tu jesu "podignuti odnosi" dve zemlje, odnosno dva diktatora,
a kada ova dvojica podignu odnose onda neko obavezno dobije preko
leđa. Prvo su to bili samo Srbi, ali otkako Srba u Hrvatskoj nema došli
su na red i Hrvati. Tako je to sa diktatorima. Kada je o Srbima i Hrvatima
reč onda je istina sledeća: nema mira niti budućnosti za ova dva naroda
dok se gradnje njihovih međusobnih odnosa ne prihvatimo upravo mi:
kažnjenici
i prokletnici, mi koji ne samo da nismo isprljali ruke tuđom krvlju
nego smo sačuvali mozak od poganih misli. Tuđmanovi plaćenici, i Tuđmanove
kurve sa jedne, i srbočetnici i jugonostalgičari sa druge strane,
nemaju potrebe da uspostvaljaju prijateljske odnose.
