Od trideset šest godina provedenih u ,,Pančevcu", skoro deset sam bio GLUP. To je bio epitet kojim su me često častili prijatelji i kolege – reč je o skraćenici koju su izveli od glavni urednik ,,Pančevca". Nisam im zamerao, jer u svakoj šali može da se nađe bar jedno zrnce istine, a ponekad mi se činilo da su sasvim u pravu jer sam morao po službenoj dužnosti da slušam tirade visokih kadrova koji su se razumeli u sve, počev od poljoprivrede, preko fudbala, do informisanja. Naročito im je omiljena teza bila da je naša štampa slobodna i da pravovremeno, objektivno i istinito informiše radne ljude i građane, dok na Zapadu služi interesima kapitalističkih imperija. Svima je, međutim, bilo jasno da je stvarnost malo drugačija jer su u Americi novinari srušili predsednika Niksona, dok kod nas nije smelo da se napiše nijedno slovo kritike ni na račun političkog funkcionera najnižeg ranga.

Dve-tri godine posle Brozove smrti ipak je ponešto počelo da se menja. Do tada predstavljan kao oličenje božanstva, on se ođednom pred nama pojavio kao običan čovek, zahvaljujući objavljivanju drugog toma Dedijerovih ,,Priloga za biografiju druga Tita". O nevoljama koje smo imali nakon pojave ove knjige biće reči nešto kasnije.

Novine su postajale drugačije. Nogu su najpre povukli omladinci, njihovi listovi ,,Mladost" i ,,Student" su prvi progovorili o nekim tabu temama, a zatim je tim putem krenula i ozbiljna štampa, predvođena NIN-om. Nešto je valjalo i nama činiti, pogotovu kad sam jedne subote ujutru (,,Pančevac" je u to vreme izlazio subotom), kupujući cigarete na kiosku kod ,,Turske glave", video jednog čoveka koji je uzeo naše novine, prelistao ih za minut i onda zgužvao i bacio u kantu za otpatke, uz reči: ,,U ovom đubretu nema šta da se pročita!"

Mada je ,,Pančevac" i do tada uživao ugled jednog od najboljih lokalnih listova u Srbiji, očigledno je bilo da i mi treba da hvatamo korak s vremenom. Na sreću, tada je u redakciji bio okupljen možda najbolji tim novinara i spoljnih saradnika,˙a pojačan je i dolaskom Žike Miloradovića, novinara koji je, po mom mišljenju, za koplje ispred svih koji su se u našoj kući pojavili. Početkom 1987. pridružio nam se i Zoran Spremo, najveći promašaj tadašnjih kadrovika koji su uzalud očekivali da će on raspuštenu novinarsku bagru doterati u red. Što je još važnije, svi smo uglavnom shvatali novinarstvo na isti način, a to se i potvrdilo na brojnim partijskim raspravama koje su usledile povodom tekstova ,,problematične idejne sadržine".

To osvajanje slobode bilo je sporo i mučno. Prvo smo se odbranili od neumesne primedbe da govorimo uličarskim jezikom, umesto da smo i dalje koristili uškopljenu varijantu srpskohrvatskog kojom su se služili društveno-politički radnici pišući svoje referate. Uveli smo nove rubrike, pojavio se i stalni uvodnik ,,Pančevo ovih dana"... Reakcija je odmah usledila: zamerano nam je čak i što kritikujemo poteze vlasti, mada je svima bilo jasno da se radi o čistom idiotluku, poput već zaboravljenog Zakona o obaveznom otkupu praznih flaša. Po njemu su kažnjavane poslovođe radnji ako ne otkupe svu staklenu ambalažu koju im građani donesu. Dućani su uskoro bili zatrpani bocama i teglama koje su ko zna koliko vremena provele na prašnjavim tavanima, za to je dat novac, a onda su fabrike sokova i alkoholnih pića odbile da otkupe te tovare stakla, jer im se više isplatilo da nabavljaju novu ambalažu nego da peru ovu staru.

Naša reagovanja na neka zbivanja u kulturi su takođe bila predmet političkih rasprava. Tako smo, na primer, ribani nakon ekspresnog skidanja izložbe radova Milića od Mačve. zbog potpisa na slikama koji su bili otkucani ćirilicom. To je za lokalne pravoverne političare ,,bio dokaz njegovog nacionalizma", a mi smo se usudili da citiramo član Ustava po kome su oba pisma ravnopravna. Branili smo se tako što smo borce protiv njegovog srbovanja podsetili da se i sastanci Komiteta često drže u maloj sali Skupštine opštine, ispred triptiha ,,Pančevo juče, danas, sutra" koji je nosio Milićev potpis ćirilicom.

Usledio je i slučaj sa uklanjanjem jedne ,,bezobrazne" grafike Vlade Veličkovića iz postavke u galeriji Kulturnog centra. Kada smo prokomentarisali ovaj malograđanski postupak, opet je stiglo reagovanje našeg osnivača, Socijalistčkog saveza. Direktor Centra je doneo više fotokopija te grafike na kojoj se nalazio i jedan pozamašan falus i objašnjavao okupljenim članovima Predsedništva fronta socijalističkih snaga kakva je poruka te grafike – da je pomenuti polni organ kapitalistički i namenjen radničkoj klasi. Njegovu tvrdnju sam lako oborio jer sam ih uverio da buržuji nikad nisu bili tako obdareni i da je poruka upravo obrnuta, jer toliku mašku imaju samo radnici, pa je ona uperena prema kapitalistima i ostalim eksploatatorima.

Jedan od najozbiljnijih sudara sa lokalnim političkim rukovodstvom dogodio se zbog zabrane tadašnjeg upravnika Biblioteke da se čitaocima izdaje već pomenuta Dedijerova knjiga o Titu, jer se oko nje već podigla velika prašina u javnosti. Tim povodom objavili smo belešku ,,Ah, taj Dedijer!", u kojoj je rečeno da se zna ko po zakonu može da zabranjuje knjige i novine i da to ne može da čini svako po svom nahođenju. Stvar je zakuvao i slikar Mile Đorđević, poznato gradsko spadalo, koji je ujutro rano, posle pojave tog broja ,,Pančevca", nazvao dotičnog direktora i na lošem srpskom se predstavio kao dopisnik ,,Njujork Tajmsa", zatraživši intervju povodom njegove zabrane knjige. Ovaj je, sav uspaničen, nazvao Komitet i lavina je krenula.

Odmah se sastala Komisija za informisanje koja je osudila naš tekst sa jednim glasom protiv njenog predsednika, Miodraga Šašića, inače našeg kolege. Onda je usledila proširena sednica Predsedništva, gde smo optuženi za sve i svašta, uz ostalo da malo pišemo o lepim stvarima, a uglavnom o negativnim pojavama. Te prve zamerke smo se lako kurtalisali jer je slučaj hteo da i ,,Politika", koju su skoro svi imali pred sobom, tog dana bude puna crnih vesti. Poskupljenje struje, saobraćajka u kanjonu Morače, poplave u Sloveniji, požar u nekoj fabrici, poraz fudbalske reprezentacije... Sve grđe od grđeg: kad bi se sve to izbacilo, polovina strana ovog dnevnika bila bi prazna.

Onda je plasirana glupost da treba da poštujemo zakone, odnosno da pre objavljivanja tekstove neko verifikuje(!). Pitanje ko je od članova Predsedništva spreman da dežura u redakciji i da pregleda sve priloge ostalo je bez odgovora, a onda smo čitanjem naše beleške dokazali da smo insistirali na strogom poštovanju zakona po kome su sudovi, na predlog tužilaštva, nadležni da zabranjuju publikacije.

Na kraju, posle neka četiri sata naklapanja, sve se svelo na to da se Predsedništvo ,,ogradilo" od teksta. Nakon toga sam ponudio ostavku koju su svi uglas odbili. Kada sam zatražio da tu njihovu ogradu napišu ili nacrtaju, kako bih je objavio, takođe su zaključili da ništa više o tom slučaju ne treba pisati. Time je ova epizoda okončana, ne računajući što je potom naknadno proveravana moralno-politička podobnost autora teksta, jer je neko posumnjao da je on izdanak pre rata bogate i poznate porodice Miloradović. Kada je dokazano da je Živoslav sin vojnog lica, tvrdnja da on nastupa s pozicija razvlašćene klase pala je u vodu.

Naši tekstovi su bili predmet stalne paske dežurnih branitelja samoupravnog socijalizma, počev od onih u samoj kući do onih u Novom Sadu. Tako je jedan od direktora (nije reč o pokojnom Živojinu Nikoliću) ceo vikend provodio podvlačeći sumnjive rečenice i neprikladne izraze u tek izašlom broju ,,Pančevca" i taj primerak novina u ponedeljak rano ujutro odnosio u Žarka Zrenjanina 17. U nekoliko mahova, za vreme dok su prvaci Socijalističkog saveza bili na toplom obroku ja sam uzimao taj ispodvlačen primerak i kradom ga vraćao na sto našeg direktora. On taj fenomen nikako nije mogao da objasni, pa je najzad od tog cinkarenja digao ruke, verujući da ga u patriotskoj raboti ometaju neke nečiste sile.

Bilo je sijaset bezazlenih stvari zbog kojih smo doživljavali političku masažu. Zamereno nam je jednom prilikom što smo napisali ,,Drugarice i gospodo – srećan vam Osmi mart". Tek nakon uvida u zvaničnu dokumentaciju, koja je govorila da žene iste školske spreme tri puta duže čekaju na posao od muškaraca, da su lošije plaćene od njih, da su im, po pravilu, nedostupni najviši rukovodeći položaji, i taj ,,slučaj" je skinut s dnevnog reda. Frku je digla i predsednica organizacije žena koja je postavila pitanje šta govori Ludvigova karikatura u novogodišnjem broju, na kojoj je napuklo jaje iz koga tek što se nešto nije izleglo i na kome piše 1988. Te godine se zaista svašta izleglo, a dotična drugarica je brzo prepuzala na drugu stranu.

Pritisci su se zaoštrili kada je uzdrmana kula vojvođanske državnosti, od koje je najveću štetu trpeo baš ovaj kraj, jer je prirodno gravitirao ka Beogradu. U toj političkoj borbi ,,Pančevac" je bio otvoren za sva mišljenja i stavove, mada je i većina građana ove varoši ukazivala na neodrživost granice povučene na Tamišu. Tada smo i doslovce stavljeni pod lupu, centimetrom je merena dužina tekstova u prilog i protiv stavova Beograda i Novog Sada. Iz vojvođanske prestonice je stigao nalog: ako ne možete da ućutkate ,,Politiku", ućutkajte ,,Pančevac"!

Smenjen sam u roku od 24 sata. Jednog majskog ponedeljka 1988. pozvan sam u Socijalistički savez, gde mi je predsednik Kadrovske komisije saopštio da sam ,,razrešen u duhu društvenog dogovora o sprovođenju kadrovske politike". Prethodno mi je ponuđeno mesto direktora Arhiva, shodno praksi propadanja naviše. To sam, naravno, odbio i vratio sam se za sto na kome sam februara 1964. napisao prvi tekst. Novi, vlastima odani urednik naišao je na bojkot gotovo cele redakcije, ne računajući nekoliko večitih udvorica. Sastavio je samo tri meseca, a onda je vojvođansko rukovodstvo palo, a s njim u paketu i opštinsko, pa je ,,Pančevac" nastavio po starom. Dirigentsku palicu je preuzeo Nedeljko Deanović, a potom je Žika Miloradović postao glavni urednik. S njim na čelu, ove novine su napravile još jedan veliki korak napred, sve dok ih nove socijalističke vlasti nezakonitim činom nisu upregle u svoja kola, a najsposobnije ljude uklonile iz redakcije. No, to je duga i tužna priča.