Miroslav Žužić

Glumac i moj drug. Znamo se dugo, ja njega od 1969. kada je dolazio pred našu gimnaziju da sačeka i preveze kući  svoju mladu suprugu, a tada moju profesorku likovnog, Nadu Onjin, a on mene od malo kasnije, kada sam počeo da se motam oko pančevačkog Ateljea mladih. Internzivnije smo se počeli družiti osamdesetih godina. Žule je tada već uveliko bio glumac privatnik vlasnik Putujućeg pozorišta jednog glumca. Više puta sam pisao o njegovom radu, gledao sve njegove premijere, podržavao ga, bodrio i hrabrio u njegovim spisateljskim nastojanjima. Bio sam i polaženik u njihovoj kući još za života njegove tašte Livije zvane Dolores i tasta mu, predobrog prote Veljka Onjina, a sve do našeg odlaska u Italiju.

Uvek kada dodjem u Srbiju nastojim da ga pronadjem u njegovoj i Nadinoj vikendici u Deliblatskoj peščari. To je njohov letnji azil i mesto gde se već godinama okuplja i druži silno zanimljiv svet.