Poštovane dame i gospodo, dragi prijatelji
Učinjena mi je velika čast da večeras u ovoj uglednoj kući prisustvujem svečanoj primopredaji glumca Miroslava Žužića. U vremenima opšte oskudice i nemaštine prinuđeni smo da se, osim brašnom i uljem, benzinom i drvima za ogrev, kusuramo i glumcima. Istina, za razliku od vas, mi u Pančevu imamo samo jednog glumca i nekoliko glumačkih pokušaja. Ipak smo odlučili da vam ga prepustimo. Pančevačke kulturne prilike su tako jadne i čemerne da nam je čak i ovaj jedan glumac višak.
Ovu odluku nismo doneli laka srca. Poklanjamo vam jednu kompletiranu glumačku figuru koju smo mi lično odgojili, vaspitali, doveli u red i ovako lepo ugojili. Reč je o personi muškog pola koja poznaje bar tri frtalja pančevačkog življa, a Pančevo, poznato je, nije baš tako mala varoš. Bar deset hiljada građana je sa njim pohađalo osnovnu i srednju školu, sa njih osamnaest hiljada je drugovao pa im zna i bližu familiju, a sa ostalima je bio u vojsci, sedeo u kafani, putovao po svetu... Kada je u mirna vremena Miroslav jutrom ranio da kupi hleb, obično se na doručak vraćao tek oko podne. Dok se sa svima ispozdravlja i pita za zdravlje prođe i po nekoliko sati. Nije uzalud pančevačka opština, u vreme dok je u njoj bilo još pametnog sveta, odlučila da je lično Miroslav zastupa prilikom sklapanja građanskih brakova. I tu je naš Žule bio na visini zadatka i svakom novopečenom paru održao ugodno slovo o slastima bračnog suživota. Nije danas lako u Pančevu biti Miroslav Zužić.
Priznaću vam da smo malo i zabrinuti. Bojimo se da možda nećete znati sa njim, da će te ga sekirati i jediti te da će stoga lzgubiti neki od svojih dragocenih kilograma. Mi Pančevci dajemo vam jednog glumačkog trudbenika i gospodina u istoj personi. Svojevremeno, dok su od male privrede u našoj varoši egzistirali samo berberi, šusteri i prodavci suncokreta, Miroslav je kao privatni glumac, plaćao najveći porez u gradu. Prepustio se rizicima trišta u vreme kada je državna plata u pozorištu mnogima bila osnovni preduslov umetničkog angažmana. Bez spektakularnih uloga, bez pompe i suvišnog sjaja, Miroslav je kao neposredni glumački proizvođač odrađivao one glumačke poslove koji se rade uz sveću i petrolejku bez kulisa, kostima i bez družine. Zalazio je medu Ljude, obigravao uzduž i popreko vojvođanska sela, zavlačio se po promajnim domovima kulture, po seoskim školama po selima i prelima, zabavama, priredbama, kirvajima... Đacima je po školama govorio njihovu školsku lektiru, zabezeknutim paorima tumačio Jesenjina, igrao po zatvorima, ludarama i ostalim nepriličnim mestima. Širio je oko sebe lepotu, tumačio pametne misli, trudio se u ovom svom poslu kao uporni, neumorni radenik. Ti odlasci u narod koji su nekima bile samo zanimljive ekskurzije u sklopu KPZ kampanje selo-grad, njemu su bili svakodnevni posao. Dok je ova država bila nešto drugo stizao je Miroslav i do Julijskih alpa, igrao po dalmatinskim ostrvima, zabitim bosanskim zaseocima.
Mi Pančevci smo shvatili da je sve definitivno otišlo bestraga tek kada je Žule prestao da nam igra. Od početka rata u Jugoslaviji, nije odigrao nijednog Švejka. Sećam se kako se u vreme prvih razaranja gradova vukao po varoši kao najbesmisleniji čovek na svetu. "Kome je danas do pozorišta, do komedije i zabave, moj Živojine", govorio mi je nesrećan i ojađen za stotinu drugih. To vreme još traje. Zato ovu primopredaju uslovno shvatite. Dajemo vam Miroslava da ga u vašoj družini zaštitite i ohrabrite da ga osokolite i pomognete. Jer sam više ne može. Preteška je ova naša nesreća za pozorište JEDNOG glumca. Kad se osnaži i osveži, kada se na ovim našim prostorima konačno razdani, vratite nam ga.
Nećemo moći bez njega.
