Najdraže nam svešteno lice Srpske pravoslavne
crkve.
Upoznali smo ga u manastiru Krki 1989. godine.
Manastir se nalazi na obali istoimene reke u dalmatinskoj zagori a u neposrednoj
blizini sela Kistanje. Bili smo tada u drugoj poseti ovom manastiru, a priča je tekla ovako:
Tog jutra, kada smo peške stigli do manastira, ergo se kolima
nije moglo
zbog nepostojanja valjanog puta, sve je delovalo prilično
pusto, a
kapija beše zatvorena. Prošlo je svega dva dana od
velikogospojinskog
vašara, pa su se okolo još mogli videti ostaci slavlja.
Manastirske dveri nam je otvorio monah
Nektarije
(Radovanović) zadužen da bude na usluzi gostima i obavestio nas
da je u
dvorištu manastira upravo u toku bratski sastanak sveštenstva
Eparhije
dalmatinske u prisustvu episkopa Nikolaja (sada mitropolita
dabro-bosanskog). I zaista, u dvorištu behu popstavljene
skamije za
kojima je sedelo oko 40 sveštenika, a za katedrom - sam
episkop.
Mi smo odvedeni u zbornicu (u manastiru Krka tada je postojala
jedna od
tri bogoslovije SPC, sada preseljena u Foču) gde smo sačekali
pauzu i gde su netom hrupili svi ti
silni sveštenici da se malo okrepe.
Elem, tu smo upoznali kninskog paroha Stevu Mrdjena veoma
veštog u izvodjenju madjioničarskih trikova koje je odmah i
demonstrirao tada
sedmogodišnjem Mihajlu. I dok smo se kasnije muvali okolo po
predivnoj,
netaknutoj prirodi, odlučili smo da Mihajla ovde krstimo.
Pitali smo
Nektarija na šta je on odmah pristao, a za kuma smo uzeli Oca
Stevu
Mrdjena, visokog, stasitog (tada pedesetogodišnjaka) koji me je
likom
veoma podsećao na Lava Trockog.
I bi šta bi. Nakon večernje molitve, u polumraku manastira,
našli smo se
mi, roditelji, kum i četrdeset sveštenika. Otac Steva je
Mihajla držao u
naručju, a monah Nektarije, u novoj, svoj od zlata, odeždi
služio je
zaneseno i predano kao da to čini po prvi put. Pošto je završio
duhovnu
akademiju u Zagorsku kod Moskve, on u pojanju malo "vuče"
na ruski izgovor, što ima
sasvim poseban šarm.
Posle krštenja bili smo na zajedničkoj večeri, a potom, u pozni
noćni sat,
uputili smo se uzbrdo ka Kistanju gde smo ostavili kola.
Predvodio nas
je Nektarije koji je odlino i po mrklom mraku sledio vrletnu
kozju stazu, dok je Mihajla na ledjima
nosio
njegov kum.
Nekrarije nas je potom jedne prilike posetio u našoj kući na
Misi i tada je i
osveštao.
Vodili smo ga tada i u Deliblatsku Peščaru i u manastir
Mesić, a
po sopstvenoj želji služio je nedeljnu liturgiju u Uspenskoj crkvi u Pančevu,
izazvavši veliku pozornost vernika. Neke starije gospodje su
na moje oči komentarisale: "Pogledajte ga, molim vas, on ne hoda po zemlji,
nego nekako iznad..."
