Освојивши Београд 1521. године Сулејман Величанствени је преселио преживело српско становништво Београда под зидине своје престонице, као своје лично робље. Наменио им је подношљиве послове, пре свега око одржавања цариградског водовода и то уз накнаду смањеног плаћања пореза
Недокучиви Истанбул, као једини град у свету који лежи на два континента, свуда је прожет супротностима, попут богатства и сиромаштва, модерног и архаичног, као и складног у односу на запуштено. На таквој, невидљивој равнотежи, функционише већ више од две хиљаде година град који је у античкој Грчкој имао назив Визант, по имену локалног племенског вође, у историји познатог као Визас. У тренутку када су се већ назирале пукотине Римског царства, 330. г. наше ере, римски цар Константин, рођен у близини данашњег Ниша, одлучио је да, са групом својих следбеника, оснује престоницу источног царства, која је по њему добила име Константинопољ. Нова престоница, у којој је и званично, први пут у римском царству, призната доминација хришћанске религије, грађена је по угледу на древни Рим. Окружена Мраморним и Црним морем које повезује Босфорски теснац, “нова Рома” већ тада је била позната, не само по свом изузетном војном положају, које представља полуострво Златни рог, већ и по својих седам брда са бројним изворима минералних вода.
За историју Константинопоља једна од пресудних година била је и 1054, када је дошло до дефинитивне поделе на Католичку и Православну цркву. И поред приметних разлика са Ватиканом, византијска престоница, која је наставила да проповеда ортодоксно хришћанство, доживљава свој успон, све до дванаестог века и озбиљног надирања Турака из Мале Азије. У периоду од два века, после више неуспешних опсада, турском султану Мехмеду ИИ Освајачу ипак је пошло за руком да заузме Константинопољ. Након вишегодишње припреме и готово двомесечних крвавих борби, 29. маја 1453. турски јаничари продрли су кроз зидине, на којима је истог дана погинуо и последњи византијски цар Константин XИ из династије Палеолог. Тако је Цариград постао седиште “Високе порте” и у наредних 500 година надахнути византијски стил постепено се претапа у препознатљиву архитектуру Отоманског царства, које се током шеснаестог века простирало од Персије, преко северне Африке до данашњих граница Босне и Мађарске. На овом простору дошло је и до свеобухватног преобраћања друштва од хришћанства ка исламу, што се данас изузетно добро уочава и у самом Истанбулу. У архитектонском смислу, ова вишеслојност је можда најбоље исказана у самој Аја Софији. Она је од највеће хришћанске цркве из шестог века наше ере, почетком тринаестог века била католичка црква под крсташком управом, да би одмах након турског освајања постала султанова џамија. Иако су јој додата четири минарета и низ унутрашњих обележја прилагођених за исламске вернике, сваки посетилац хришћанске вероисповести у њој обавезно налази и део своје припадности. Управо зато Орхан Памук помиње да “оно што се догодило 29. маја 1453. године за Европљане је пад Цариграда, а за Источњаке освајање Истанбула”. То је и био разлог да се 1935. године, неколико година након оснивања Републике Турске, на основу одлуке Кемала Ататурка, Аја Софија претвори у “религијски музеј” у коме више није могуће обављати верске обреде.
Више од две хиљаде година историје Византа-Константинопоља-Цариграда-Истанбула праћено је сталним покушајима освајања и разарања града. Било је и на десетине разорних земљотреса, посебно у годинама 529, 1766, 1885, 1894, када су заљуљани и напукли бројни историјски споменици. Последњи озбиљан потрес, који је разрушио поједина предграђа Истанбула, био је не тако давног 17. августа 1998. године. Становници овог града и данас живе у притајеном страху од већ “најављеног новог катастрофалног земљотреса”, чији би епицентар требало да буде на неколико десетина километара од њих, на већ познатој тектонској пукотини у Мраморном мору.
БЕОГРАДСКА ШУМА: У Истанбулу постоје и такве историјске знаменитости које и данас носе називе “Београдска капија” и “Београдска шума”. Каква је историјска повезаност ових места са престоницом Србије, која је од Истанбула удаљена око 1.000 километара? Према историчару Радовану Самарџићу, турски султан Сулејман Величанствени, почетком августа 1521. године, почиње опсаду Београда. Султанова свита разапела је шатор на левој обали Саве код ушћа у Дунав, негде у близини данашњег Музеја савремене уметности. Турски султан је са знатижељом гледао Калемегданску тврђаву, размишљајући о грешкама својих предака који су до тада безуспешно нападали Београд. Од првог дана августа, када је битка и започела, па све до осмог дана тог месеца, када је извршен први општи јуриш, Турци су држали опсаду у Доњем граду, паљбом са једанаест топовских места. Борбе су трајале од јутра до мрака, а преголема турска војска са око 30.000 редовних војника, и знатно више најамника, незадрживо је надирала преко Саве, Ратног острва и Дунава. Суочени са општом погибијом, браниоци, шајкаши, после недељу дана жестоког отпора, запалили су доњи део Калемегданске тврђаве и побегли у Горњи град. Докопавши се Доњег града, Турци су дошли до самог Београдског гребена, одакле су смишљено наставили опсаду, стежући обруч око “неверника”. У петак, 16. августа султан Сулејман је свечано дојахао, дошавши с пратњом под дно тврђаве, где му је постављен сунцобран испод кога је посматрао развој битке. Турци су наставили да ломе град, упадајући кроз бреше у окршаје на рушевинама, често и усред ноћи, уз гласне повике и звуке својих бојних добоша и зурли. До часа када су, изгубивши снагу, остали и без воље, браниоци су се носили са турском силом изазивачки, пркосно, али и умешно.
Ипак, 28. августа угарски заповедници Београда положили су оружје и понудили Сулејману предају тврђаве, ако им се допусти да у миру “оду у своју земљу”. После подне, 29. августа, капија на Калемегданској тврђави је отворена. “Неверници” су почели да се селе са женама, децом и стварима, укрцавајући се на лађе пут Сланкамена. Турци су строго надзирали овај одлазак, пуштајући искључиво Угаре. Србе су задржали и 9. септембра прогнали их тамо одакле повратка није било. У Сулејмановом ратном дневнику постоји белешка према којој је “издата заповест да се ратници из Београда протерају у Цариград”. Према расположивим сазнањима и угарски браниоци, који су, Султановом милошћу, напустили Београд, никада нису стигли до Сланкамена, јер су сви касније били посечени.
ПРОГОН У ЦАРИГРАД: Тако је, у шеснаестом веку, прво турско освајање Београда добило вредност праве победе, јер је непријатељ био потпуно понижен. И док је задовољни Сулејман, 9. септембра, са својом свитом кренуо у лов по оближњим шумама недалеко од Калемегданске тврђаве, тог истог дана покренула се и печалбарска поворка српског становништва, која се пешке упутила пут Цариграда. Ово људско стадо спроводио је буљук од око стотину турских војника. Ако је сваки од њих надзирао од пет до десет лица, може се замислити да је напаћена колона бројала више хиљада становника Београда. Уосталом, српска насеља која су у то време никла на прилазима Цариграду, довољан су доказ да је друмом преко Ниша и Софије, гоњено, током септембра и октобра 1521. године, толико јадног народа да је то изазвало дубље друштвене потресе у Србији тог времена.
Према једном хроничару, народ који је живео у близини друма од Београда до Цариграда излазио је не само да би видео српске прогнанике крвавих ногу, већ и да би се поклонио иконама и моштима које су, уз султаново допуштење, ови несрећници понели из београдских цркава. Тако су на пут са сужњима кренули и мртви који већ газе небеском стазом. Прогнаници су, зна се, понели са собом чудотворну руку свете византијске царице Теофане, Богородичину икону, коју је, према предању, писао јеванђелист Лука, као и мошти свете Петке, коју су Срби и Бугари тог времена славили као своју заштитницу. Султан Сулејман је добро знао шта значи поворка која се са својим светињама креће ка Цариграду. Дозволио је народу излажење на друм и целивање моштију и икона, под условом да се то плати. Одмах по доласку у Цариград, Сулејман је затражио од грчког патријарха да откупи ове реликвије, јер ће их у противном бацити у море. Да се не би учинило светогрђе и да би се показало да хришћани брину једни за друге, највеће знаменитости Српске цркве тог времена су откупљене за дванаест хиљада дуката. Протерани из Београда 9. септембра, несрећници су стигли у Цариград после педесет дана хода, крајем октобра 1521. године. Млетачки дипломата је јавио 31. октобра својој влади да је цариградски патријарх са својим свештенством и мноштвом народа, држећи крст у руци, изашао у сусрет робљу и светињама које су они носили.
Сулејман је преселио преживело српско становништво Београда под зидине своје престонице, као своје лично робље. Није дозволио да се продају по трговима или стављају у галије. Наменио им је подношљиве послове, пре свега око одржавања цариградског водовода и то уз накнаду смањеног плаћања пореза. Прогнаници су тако добили посебан положај у турском друштву, па су, вековима издвојени, могли опстати у својим насељима, у близини и данашње историјске знаменитости Истанбула, која носи назив “Београдска шума”. Сулејман је на овај начин желео и успео да створи трајно жив споменик на свој први велики ратни поход, што се потпуно уклапа у његов карактер.
У наредна четири века, потомци београдских прогнаника успели су да очувају свој идентитет у неизмерном шаренилу отоманске престонице. Постоји више историјских списа који говоре о стварању села и приградских насеља под називима Јени Белиград (Нови Београд), Орта Белиград (Средњи Београд) и Султан Белиград. У забелешци француске амбасаде у Цариграду из шеснаестог века у којој је дат опис Белиграда, стоји: “Како би се спречило пропадање градског водовода, до чега може доћи ако се добро не одржава, сва околна села имају обавезу да се о њему старају. За овај посао, они уживају накнаду што су изузети од свих давања и носе бели турбан као Турци, а то је велика повластица. Захваљујући томе, Цариград никада није без воде”. Током седамнаестог века, чланови дипломатског кора у Цариграду открили су и посећивали Белиград, као место окружено прелепом шумом, ливадама и изворима, подесно за лов и летње разоноде, непосредно у близини обала Црног мора.
Пратећи трагове српског пропадања, Стојан Новаковић је, као посланик у Цариграду, крајем деветнаестог века, посећивао полуразрушено село Белиград, “кад је од његове прошлости остало само вечито ћутање. Постојећа прекрасна и пространа, храстова, букова и кестенова шума, обрасла око села, називана је његовим именом, Београдска. Осим истог имена, ништа друго данас не опомиње на порекло и настанак овог села. Ни у цркви, ни у њеним књигама, иконама и утварама, ни на гробљу, нема никаквог знака који би опомињао на прве досељенике. Све је пропало и уклопило се у овдашњој православној народности – Грчкој. Нестало је чак и оних, у чијој се измењеној свести могао потражити неки остатак ранијег бића”. Српски посланик је чуо да је, недавно, 1889. године, село Београд расељено на друга места. Wегови становници су оптужени да “не чувају довољно чистоћу потока и језера из којих се цариградски водоводи пуне”. Тако се изгубио траг потомака више хиљада београдских неимара, уметника, војника и њихових породица.
И данас је вредно посетити ово место и видети да на развалинама једне цркве и малог разрушеног насеља у срцу “Београдске шуме”, недалеко од језера из којих се Истанбул снабдева водом, још увек постоји позитивна енергија оних који су ту морали да започну нови живот. И док гледате преостале лукове приземних кућа некадашњег села, разрушену цркву и укопану цистерну за воду, не можете уочити ниједан путоказ или натпис, који би могао да вас упути да се налазите баш на месту на коме су преживели и неки од ваших предака. Извесно је да остајете задивљени тек када, неколико километара даље, дођете до шест лукова аквадукта и огромних резервоара које је, током владавине Сулејмана Величанственог, подигао и обновио најпознатији отомански архитекта-мимар Синан. У белом камену, који су током шеснаестог века клесали и становници Београда, извесно је да трајно остаје заробљен део неиспричане историје Београдске шуме и њеног становништва. Чувени турски књижевник Танапинар, у свом “Шетња по квартовима на периферији”, почетком двадесетог века, писао је: “Судбину разрушених четврти видим као симбол. Колико је потребно времена и догађаја, збивања, да би се само једном кварту неког града могло да створи то лице. Са колико су освајања, пораза и сеоба, ти људи овамо дошли, после колико су рушења и колико уздизања могли да стекну овакав изглед.”
БЕОГРАДСКА КАПИЈА: Срби прогнани из Београда нису само образовали село недалеко од обала Црног мора у “Београдској шуми”, у коме су се вековима старали о цариградском водоводу. И данас је познато да је у самој отоманској престоници, недалеко од “Седам кула”, злогласне тврђаве у близини Мраморног мора, у којој је био један од најстрашнијих турских затвора, једна мала четврт добила назив Белиград махала. Још увек су живописни прикази Стојана Новаковића у којима је, као српски посланик у Цариграду, пре стотину година, навео: “Чим се кроз Београдску капију уђе у град, види се одмах, преко празна места, на ком су неке баште, на осамдесет до сто метара од самог градског зида, црква Успења свете Богородице, међу народом тада позната као Београдска црква. Ова четврт се пружала до градског зида Белиград капије, одакле се излазило на друм, најважнији у европској Турској, онај који је водио до Стамбол капије у Београду. Сама црква била је подигнута од тесаног четвртастог пешчара, с портом ограђеном каменим зидом и звоником на једном дрвету. Црква унутра није била тесна, али је све одисало сиромаштвом. Свод је обложен обичним даскама, премазаним сивобелом бојом. Као и остале цркве по овим крајевима, и ова има три уздужна одељења, одозго су галерије, ограђене решеткама по турски. Икона је ипак било много, и то богато окованих. Међу њима, Престона Богородичина икона била је сва окићена поклонима од сребра. Од светиња донесених из Београда, свештеници су показивали још само четири иконе, по изгледу доста старинске, али без иједног доказа, сем предања о њиховом пореклу. На једној икони Светог Николе, био је од златних слова запис, несумњиво српски, али се поуздано могло прочитати једино свечево име. Црква је падала у земљотресу, била је дуго у развалинама, али је обновљена 1837. године. Од обележја Српске народности међу становницима Белиград махале, као и у селу истог имена, више није било ни болног ожиљка”.
Много година после Стојана Новаковића, 1953. године, његовим трагом обишао је Београдску цркву у Истанбулу и Александар Дероко, уметник и научник, који је проналазио ствари које су остале с друге стране заборава. Још једном је разгледао иконе о којима је писао Стојан Новаковић и утврдио да ниједна од њих не може бити “Чудотворни образ пресвете Богородице”, који су на рукама донели изгнаници из Београда. Али ова посета није била узалудна, јер су остала забележена нека сећања. “Две године након тога, 6. септембра 1955. године, када су се у истанбулској гомили поново покренули немири, они које ни султани, стотинама година, с највећим напором нису могли да угуше, Београдска црква је претворена у развалину и згариште. Нестало је све оно што се у њој чувало, не само као симбол или предање. После свега су, ипак, остали људи, и у њима насиље”.
А ДАНАС: Тридесет километара дугих цариградских бедема, зидине и предео око “Београдске капије” обновљени су током 2001. године. Иако помало наликују “позоришним кулисама”, поправљени делови камених громада делују импозантно, потврђујући да је баш ту и у византијско време, кроз “Другу војну капију” улазило сиромашно становништво које је са запада долазило у Константинопољ. Данас су празан простор и баште, које помиње Стојан Новаковић, замењени неприкладним солитерима и складиштима. Ипак, и након више од сто година, реално делује приказ искусног дипломате, јер се одмах након проласка кроз “Београдску капију”, с десне стране добро уочава омања црква, ограђена повишим зидом. Када јој знатижељни намерник, пун историјског набоја, приђе и позвони на неугледну, сиву капију, доживи прво изненађење. Након дужег чекања, из дубине црквеног дворишта појављује се турски чувар који одбија могућност било какве посете, уз образложење да ту не постоји “Београдска црква”. Невољно и искључиво на турском објашњава да ова црква представља грчку “Панагију” и да се у њој само повремено одржава служба, а да је за њен обилазак потребна посебна дозвола Васељенске патријаршије.
Данашња црквена порта није велика и уочљиво је да је од давнина ограђена каменим зидом. Сама црква представља мањи реконструисани објекат који је зидан тесаним, четвртастим каменом, назван у народу пешчар. За разлику од ранијег периода, када је, због сиромаштва, црквено звоно било привезано за и данас постојећи велики платан у дворишту, сада је оно постављено под малу куполу, која је незграпном металном конструкцијом причвршћена за црквени зид. Изнад јужних црквених врата, на белој мермерној плочи, још увек стоји натпис, који помиње и С. Новаковић, према коме је 1837. г. црква реконструисана и претворена у грчку “Панагију”. Историјски подаци указују да је до тог времена она често била у рушевинама, јер је “Београдска махала”, пре тога, већ нестала.