NIN 26.06.2008
Табла Ђурађа Бранковића
Иако турски вазал, Ђурађ Бранковић је новчано помагао подизање зидина око Цариграда за последњу одбрану од Турака
|
|
Вазалство Ђурађа Бранковића
Српски народ је, у дугим столећима турског освајања, тражио и нашао кривца за пораз и пропаст тадашње државе. Косовску битку (1389) узео је за средиште своје историје, а јунак из народа Милош Обилић супротстављен је Вуку Бранковићу, издајнику господског порекла. Према историчару Момчилу Спремићу, једном од утицајних биографа Ђурађа Бранковића, о народном предању мора се водити рачуна, али се на основу њега не може писати историја. Познато је да је Вук Бранковић, Ђурађев отац, био велики турски противник, не мањи од кнеза Лазара, због чега је живот и окончао у турској тамници 6. октобра 1397. Као и већина племства у Србији тог времена, Бранковићеви синови, Гргур и Ђурађ, постали су турски вазали, преузимајући обавезу да плаћају харач и да на султанов захтев дају помоћну војску. Зато су против Тимура, највећег монголског владара после Џингис кана, млади српски принчеви, на турској страни, учествовали 1403. године у чувеној бици код Ангоре (недалеко од Анкаре). Ту се посебно истакао Стефан Лазаревић, који је избавио султана Бајазита из смртне опасности, иако му је овај на Косову убио оца, кнеза Лазара.# Татари су победили, султан Бајазит је пао у ропство, али је остало упамћено да је у бици посебну храброст испољио и Ђурађ Бранковић, који се, са доста муке, преко Цариграда, вратио у Србију. У годинама које су следиле, деспот Стефан Лазаревић и његов сестрић Ђурађ Бранковић, као и већина српских принчева, били су верни турски вазали, настављајући војно да подржавају Бајазитове наследнике у биткама које су се водиле и под зидинама Цариграда. Иако повезан многоструким везама са царским двором Палеолога, деспот Ђурађ је морао да остави по страни емоције и да ради оно што је наметала груба реалност. Султану Мехмеду ИИ послао је помоћ за освајање Цариграда од хиљаду и пет стотина коњаника, које је предводио војвода Јакша, поочим касније чувених Јакшића. Познато је да су и српски рудари и минери из Новог Брда копали Турцима минске галерије под зидовима и кулама главних цариградских бедема, непосредно пред пад византијске престонице (1453). Ипак, српски деспоти су у потаји, када год су то могли, преговарали с Угарима и Млецима, како би обезбедили подршку у неизбежном, надолазећем сукобу против Османлија. Србија тог времена била је дубоко подељена између угарофилске и туркофилске политике, уз задржавање суштинске припадности Византијском царству, које је било на свом заласку.
Султанија Мара Бранковић
Након смрти Стефана Лазаревића, који није имао наследника, српску државу преузео је Ђурађ Бранковић. Пошто је желео да створи нову престоницу, Ђурађ је, као вазал, 1428. године затражио дозволу од султана Мурата ИИ да изгради Смедерево. Према историчару Дуки, сагласност је добијена тек када је Ђурађ, као додатну гаранцију турског вазалства, обећао да ће му и кћер Мару дати за жену. Тако је настала Смедеревска тврђава, која, као и Цариградска, има облик троугла окруженог водом. Тада, истовремено, отворила се и једна трагична судбина принцезе Маре, која је веридбом са Муратом ИИ неповратно кренула путем да постане турска султанија. То је био познати вазалски обичај и у случају принцезе Оливере (ћерке кнеза Лазара – Марине тетке), која је након Косовског боја, као султанија, прешла у Бајазитов харем. Ипак, како је навео 1889. академик Стојан Новаковић, о царици Мари и њеној радњи има више спомена, мада њен политички и културни значај никада није објашњен. Изложена безбројним горчинама положаја, коме се, по тегоби једва сличан могао замислити, царица Мара је била осуђена да из султанских двора гледа како се турска војска опрема и креће да тлачи њену веру, њену отаџбину и да јој оца и мајку прогони. Има више бележака (у Дубровачком архиву постоји шест оригиналних Мариних писама) и поузданих споменика који сведоче да је Мара имала знатан утицај и на Муратовог сина, касније чувеног султана Мехмеда ИИ Освајача, који је заузео Цариград. Постоје назнаке да је Мехмед ИИ, у свом детињству, под утицајем султаније Маре коју је изузетно поштовао, научио српски језик и упознао се са многим православним обичајима. Зато је после смрти султана Мурата ИИ, (1451) његов син Мехмед ИИ вратио Мару Ђурађу у Србију. Трагична судбина ове жене, која је до краја свог живота остала побожна и верна православљу, ни тада није завршена. После пада Цариграда 1453. године, политичке прилике у Србији су се знатно промениле, јер је било завршено са Ђурађевом политиком средњег пута између Турске и Угарске. Турским освајањем Смедерева (1456) и нешто касније, Ђурађевом смрти, Мара је била све изложенија претњама српског племства. Тада је поново затражила заштиту султана Мехмеда ИИ, који јој даје имање и манастирски посед у Јежеву, у близини града Сера (данашња Бугарска). Ту је и умрла, а бројни ходочасници који су овим путем застајали, одлазећи на Свету гору, помињали су је увек по доброме.
Два списа која наводи Стојан Новаковић, српски посланик у Цариграду крајем деветнаестог века, говоре да је она умрла у Јежеву око 1487. године и да је сахрањена у манастиру Косаници, недалеко од своје сестре Катарине Кантакузине. Ти гробови нису никада пронађени, али након обиласка старе отоманске престонице Бурсе, С. Новаковић је изнео једну смелу тврдњу да она са својом сестром почива у Бурси, у једном од два гроба, који стоје испред турбета Мурата ИИ. Из већ поменутог поштовања према султанији Мари, султан Мехмед Освајач могао је да нареди да се мошти нађене у њеном гробу недалеко од Јежева, пренесу и ставе поред његовог оца.
Однос Ђурађа према Византији
Током четрнаестог и петнаестог века, Цариград је био један од најлепших и најчувенијих градова на свету, матица православља у коју су се стицали поклоници грчког и словенског Истока, трговци са целог Запада, као и светски носиоци духовне и уметничке културе. У том периоду изумируће славе последње византијске династије Палеолога и већ присутне политичке и економске декаденције, дошло је и до осетног недостатка новца у државној каси, те су поједини делови цариградских бедема били у рушевинама. Цареви Јован ВИИИ (1425-1448) и његов наследник Констатин XИ (1448-1453), настојали су да их поправе, јер је све присутнија била опасност од османлијске најезде. За Ђурађа Бранковића, као и за његове претходнике, врховни владар православног хришћанства био је византијски цар, од кога је и добио титулу деспота 1429. године. Зато је деспот Ђурађ, иако турски вазал, 1448. године донео одлуку и одвојио знатна средства ради обнављања цариградских бедема, како би се донекле успорио потпуни турски продор на Балканско полуострво.
Тајна Археолошког музеја
Са оваквим историјским набојем, а уз већ поменуту, неодређену назнаку Александра Дерока, улазимо у Археолошки музеј Истанбула. Ради се о импозантној грађевини, чији су елементи фасаде рађени на основу пројекције саркофага Александра Македонског, који се ту налази. У овом комплексу, који садржи око пет милиона изложених, изузетно вредних археолошких налаза, у цивилизацијском распону од више од четири хиљаде година, дах вам сигурно може застати пред Хамурабијевим записима, рељефима са улаза у Вавилонску палату, првом писаном међународном мировном уговору из Кадеша (1299. година пре Христа) или пред бројним египатским, грчким или римским артефактима.
Одајући признање турском домаћину да вам ово непроцењиво благо презентира, остајете изгубљени, јер би вам за детаљан обилазак ове светске изложбе требало бар неколико дана. Зато, помало са неверицом, гледате у камене плоче донете са цариградских зидина, не би ли открили и део српске прошлости. И када после више сати обиласка почињете да губите наду, на првом спрату, у сепареу са појединим мермерним плочама из касновизантијског периода, појављује се и невелика табла деспота Ђурађа Бранковића. Направљена од белог мермера, димензија око 75x55 цм, она садржи истоветан натпис који помињу С. Новаковић и А. Дероко. Текст има девет редова и слова су правилно исписана, највероватније на основу шаблона који се користио у то време. Свако грчко слово има у основи неколико правилно избушених рупа, између којих су клесане повезане линије. Иначе, испод плоче налази се музејски текст – двојезично објашњење, на турском и енглеском, које гласи: “Урађено од српског краља Ђорђа Бранковића, мермер, Јени капија, 1448., време императора Константина XИ “.
Оригинална плоча деспота Ђурађа
Бранковића
Задовољни и поносни одлазите, јер се један мермерни комад српске прошлости нашао и очувао међу најзначајнијим археолошким примерцима у свету. И док напуштате Археолошки музеј, ту испред улаза, може вам се десити, као и нама, да сретнете ђачку екскурзију из Београда. Вероватно тим младим људима ту нема ко да укаже на непроцењиву, историјску и културну вредност плоче деспота Ђурађа и тесну повезаност цариградских дешавања са судбином српског народа.
Уколико се одлучите да посетите градске зидине, где је плоча некада стајала, на потезу између Јени и Кум капије, нешто дужем од километар, који кривуда поред Мраморног мора, можете видети само педесетак метара зидних остатака и пругу чувеног Оријент експреса, која пролази њиховим трагом. Током протеклих векова град је прогутао зидине и куле, употребивши грађевински материјал за друге сврхе. Зато са сигурношћу не можете да одредите место које вам се после свега доживљеног чини тако блиско. Јер, Ђурађ Бранковић, који је видео пропаст сопствене куће и губитак своје државе, остаје једна од најтрагичнијих личности српске државе. Деспот, чији је гроб остао непознат до данас, живео је у свету, савршеном по форми, али трагичном по суштини.
На крају, ипак је потребно да се вратимо визионарском размишљању Александра Дерока, који је пре педесет година у Истанбулу открио место где се налази плоча Ђурађа Бранковића и тако је спасао од заборава. У свом интервјуу Политици 1974. године, он наводи: “Можда сам се мало занео износећи своја узбуђења и што је на мене утицало... Нека од тих узбуђења нису била нимало животно споредна и када их се данас присећам, налазим нешто као утеху да кроз живот нисам прошао као пас кроз воду”.
nazad