album sa fotografijama

IV9

Željko Jocić

Sećanja

Sličica prva:

Naša memorija je čudna stvar.  Mnogo je verovatnije da zapamtimo negativna iskustva nego pozitivna. Na primer, sa maturske večeri ja sam trajno zapamtio dolazak  autobusom zato što me je šofer autobusa ošamario jer je bio ubeđen da sam upravo ja bio taj koji se igrao sa otvaranjem i zatvaranjem zadnjih vrata autobusa izigravajući konduktera (da li se tako kaže za čoveka koji je sedeo i izdavao karte?).  Ja sam se zatekao na sedištu konduktera ali nisam bio odgovoran za gore pomenutu vragoliju.  Njegov samar me je zapanjio i razljutio. Trebao sam da napravim odluku šta da uradim. Da mu uzvratim istom merom, nađem veliki kamen i bacim na autobus, prijavim jednom od profesora, ili potisnem nepravedno zarađen samar i potrudim se da uživam o ovom važnom danu.  Odlučio sam se za ovu poslednju varijantu.   Moji drugari su  imali empatije za mene i trudili su se da me smire. Znam da sam uživao u toj večeri ali nemam tako jasna sećanja kao na opisani negativan događaj.

Drugi događaj koji sam upamtio je vezan za ekskurziju na Plitvička jezera. Taj događaj sam upamtio zato sto je bio vezan za mladalačka uzbuđenja (fenomen zabranjenog voća).  Odseli smo u nekom motelu u kojem su u isto vreme odsele devojke iz jedne srednje škole iz Splita.  Mi muškarci smo bili jako uzbuđeni njihovim prisustvom a i one nisu ostale ravnodušne.   Inače Splićanke  su imale reputaciju lepote i seksipilnosti.  Naše školske drugarice su bile ljubomorne (?) i razočarane našom pubertetskom erotizovanom navalom testosterona.  Ali u našoj mladalačkoj pomami mi na to nismo obraćali pažnju nego smo se usredsredili na zov praiskonskog nagona za flertovanjem pa  smo nastavili druženje sa devojkama iz Splita  i dogovarali sta da radimo preko noći (kako da nastavimo naše druženje).  Te devojke su imale razrednog staresinu kojem se nije svidelo naše prisustvo tako da ih je opomenuo  da moraju da ostanu u svojim sobama.  Sećam se da im je govorio da mogu da ostanu trudne. Mene je boleo stomak (ne sećam se tačno razloga), pa sam odlučio da popijem malu flašicu ruma ( ne znam gde sam je kupio; znam da su se prodavale na autobuskim stanicama) i za lepo čudo stomak je bio izlečen.  Sećam se da sam se sa mojim drugarima dogovarao sta da radimo.   Razrađivali smo detaljan plan akcije. Bili smo u našoj sobi i pušili (možda i pili) kad je došla Danica Badalovska da nas obiđe.  Ona se pretvarala da ne zna sta se dešava.  Otišla je na spavanje a mi u akciju.  Sve sobe su bile povezane zajedničkim balkonom.  Ured noći smo ja i moj drugar (ne sećam se koje to bio) polako kao pravi noćni lopovi preko balkona došli do sobe sa traženim devojkama iz Splita.   Pažljivo smo zakucali na njihov prozor.  Sve se odvijalo pod okriljem noći i šapćući.  One su otvorile i mi smo upali u njihovu sobu.  Ne sećam se koliko smo dugo ostali i sta se dalje dešavalo.  Jadna od devojaka (koja se meni sviđala) mi je rekla da ce provesti leto u Trpnju.  Ja sam takodje planirao da idem tamo.  Sreli smo se tog leta ali se magija našeg susreta na Plitvičkim jezerima nije ponovila.

Eto toliko za sada.  Ovde je 5:30 ujutru. Spremam se za jutarnju šetnju pa onda na posao.  Uživam u prisustvu moje mlađe ćerke Simone  koja je napunila kako kaže 17 i po godina.  Gledali smo zadnji film o Hariju Poteru.  Ona je odrastala uz knjige i filmove vezane za fantazmagorični svet  tog karaktera  (poslednjih deset godina).  Ovo je poslednji film koji ce biti napravljen i za nju predstavlja simbolički završetak detinjstva. Na jesen kreće u završni razred srednje škole tako da se ovog leta priprema da obilazi koledže i napravi vaznu odluku o upisu i nastavku školovanja.  Želi da studira film.

(pisano 26.jula 2011.)