Tekstovi Dragana Momčilovića
Јосиф Тито у Абисинији
Завршетак животне приче етиопског суверена
Тито је још у два наврата, авионом, посетио Адис Абебу и то 28. јануара 1968, као и 9. фебруара 1972. Ипак, посебно је занимљива и последња посета Хаила Селасија Југославији, почетком новембра 1973. Тада се разговаралао о кризи у „Покрету несврстаности”, након Алжирске конференције, као и поремећеној робној размени, јер је југословенски увоз чувене етиопске кафе достигао ниво од чак 5 милиона долара. Према једном запису из тадашњих, етиопских новина, Тито је на вечери на Брионима, отворио флашу вина из 1892, наводећи у здравици свом пријатељу да је то година, када су обојица рођени. Том приликом, искусни Маршал (био је 81. година стар), преко депеша југословенске амбасаде у Адис Абеби, добро је био упознат са проблемом глади у Етиопији, која је однела 200.000 живота и већ започетим, масовним, немирима грађанства против изразите корупције. Због тога је настојао да упозори свог, већ по мало растресеног пријатеља да остави међународне проблеме по страни и усмери се на решавање домаћих прилика. Посебан страх у то време изазивало је и стварање радикалних група у етиопској војсци, које су формирале Комитет (Дерг), усмерен на рушење монархије.
Након нешто мање од годину дана од ове посете, 12. септембра 1974. године, Хаиле Селасије је насилно збачен са власти. Изведен је из царске палате у Адису, убачен на задње седиште светлоплавог фолксвагена – бубе и одведен у затвор у непознатом правцу. Новембра исте године, Дерг је стрељао 57 министара и војних функционера, који су били блиски етиопском цару. Писани подаци о смрти Цара још увек нису доступни, али је познато да је убијен (угушен јастуком), августа 1975. по наређењу пуковника Менгистуа. У брошури о Етиопији, познати туристички водич „Усамљена планета” наводи да је, повремено, пуковник Менгисту, на средњем прсту носио, велики царев прстен, којим је етиопски монарх током живота настојао да покаже да, по пореклу, представља 225. наследника давне, Соломонове диснастије.
На историјском одељењу Универзитета у Адис Абеби, поједни професори износе тврдњу да постоје подаци према којима је Тито послао поруку пуковнику са понудом за политички азил у Југославији, за већ ментално, изгубљеног етиопског цара. Менгисту је то одбио, јер се током живота Хаила Селасија стално плашио његовог „натприродног утицаја” на етиопски народ.
Процесија свештеника и верника Етиопске православне цркве
Након пада Дерга, посмртни остаци Хаила Селасија, пронађени су 1992. у бетону, испод тоалета, који је Менгисту користио у канцеларији Председничке палате. Данас се гроб Етиопског цара и његове супруге Менен налази у цркви Светог тројства у центру Адиса и може се, уз водича, несметано обићи. Тако је у Етиопији исправљена историјска неправда према Хаилу Селасију, а многе зграде у Адису са царским симоболом Светог тројства (у виду неправилне трокраке звезде), сведоче и о његовим грађевинским подухватима.
Споменици и остале знаменитости југословенских неимара у Етиопији
Данас у Адис Абеби, нећете наћи ни једну таблу – спомен плочу, која говори о југословенским грађевинама, којих има доста, захваљујући пријатељству два лидера. Једино у предграђу Адиса, на Ратном гробљу „Комонвелта”, у делу где су сахрањени Етиопљани, немо стоји пет лепо уређених споменика са именима наших држављана, који су преминули у периоду шездесетих и седамдесетих година прошлог века. И пошто је заборав највећа болест данашњице, поменућемо неке од најзначајнијх објеката, који и данас постоје у Етиопији. После међународног конкурса и уз надметање са британским, италијанским и немачким фирмама, изградња болнице „Црни Лав” (Black Lion Hospital), најчувеније здравствене институције у Адису, 1958. године, поверена је „Унион инжињерингу”, уз вредност целог посла од 6.5 милиона долара. Већ 1959. године, одмах након Титове друге посете, сплитско предузеће „Помград” добило је комплетну реконструкцију луке Асаб, која се данас налази у Еритреји. Почетком шездесетих година, југословенски грађевинари преузимају и изградњу болнице „Свети Павле”, која по архитетктури не одудара много од болница тог времена у Београду. У Адису и још увек поносно стоје четири вишеспратнице (од преко десет спратова), које је, током седамдесетих година, пројектовао загребачки архитекта Ковачевић. Конструкцијски све оне личе на хотел „Славија” или зграду „Борова” у Београду, али су у тренутку њиховог стварања, дефинитивно биле најмодерније грађевине у Адису и као такве, освојиле су престижне награде . О њиховој трајности говори и чињеница да се у једној од њих, у Черчиловој улици, данас налази Министарство телекомуникација, док су у осталима пословне компаније, Царина и Аваш банка на Меркато пијаци. Архитекта Ковачевић имао је и две прелепе ћерке, које су га повремено посећивале у Адису, током дугих година градњи поменутих зграда. Док је старија Јана, шетале улицама Адиса, млади италијански студенти тог времена за њом су дубоко уздисали о чему се прича одржала и до данашњих дана у садашњој „италијанској колонији”.
Посебно су занимљива сазнања о етиопским споменицима у чијој су изради учествовали југословенски уметници. Први споменик представља „Обелиск мученицима”, који су Етиопљани подигли фебруара 1942, у спомен жртвама Мусолинијевог, фашистичког терора. У Етиопији, он се популарно назива „Сидст кило” (ознака за обележавање десетог километра од старог центра Адиса) и на њему, на висини од 28 метара, два југосовенска архитекта урадили су прелепе барељефе, који одсликавају етиопску борбу за ослобођење. На жалост, прецизнији подаци о овом споменику нису доступни, иако су нам поједини професори на катедри за историју у Адису тврдили да је, не тако давно, један студент детаљно обрадио овај споменик у свом дипломском раду. Изузетно интересантна збивања односе се и на споменик Рас Маконену (оцу Хаиле Селасија), који поносно стоји на уласку у Харар, већ поменути град на крајњем истоку Етиопије. Историју овог споменика, који представља бронзаног коњаника у природној величини, испричао нам је његов аутор, тренутно, најпознатији етиопски сликар и вајар Афеверк Текле. Као млади, перспективни уметник са царевом стипендијом на ликовној академији у Риму, тридесетогодишњи Текле је добио задатак од етиопског суверена да направи идејно решење споменика, уз процену трошкова израде. Тако је 1959, Текле изашао са цифром од 60 хиљада долара, која је првенствено била везана са ливењем скупе бронзе и израду посебног постамента. Хаиле Селасије је у приству Тита, који тада био у посети, одбио цео пројекат, јер су, у том тренутку, то била огромна средства за сиромашну Етиопију.