Tekstovi Dragana Momčilovića
Јосиф Тито у Абисинији
Према Теклеу, Маршал је тада понудио да цео пројекат реализује за 30 хиљада долара, али да у његовој изради учествују и југословенски уметници. Тако је млади етиопски вајар отпутовао у Загреб
Споменик Рас Маконену у Харару
где је са Антуном Аугустинчићем, у његовом атељеу, радио неколико година на ливењу. Текле наводи да је од Аугустинчића научио занат, при чему се познати хрватски вајар увек понашао као Пикасо, супериорно одбијајући све идеје етиопског уметника. Током 1961. године, споменик је преко Јадранског мора допремљен у луку Масава у Црвеном мору. Посебним камионима, око стотину тона тежак терет, пребачен је још 500 километара, копненим путему до Харара, где је и постављен. Текле наводи да је, након тога, имао низ „концепцијских неспоразума” са Хаиле Селасијем, што може да буде и разлог што је споменик окренут према Адису, а не према мору, како је првобитно етиопски уметник замислио.
Маратонско пијење кафе
Етипољани су оправдано поносан народ. Прво што код њих можете да уочите јесте да имају сопствени календар, који порекло вуче још из старог Египта. Година траје тринаест месеци, почиње 11. септембра, а према садашњем бројању времена, тренутно је 2003. година. Значи у Адису можете и да се „подмладите” за нешто више од седам година.
Етиопљани често помињу и своју три хиљаде година стару националну историју, због чега западне цивилизације третирају као знатно млађе. Повремено, скромно наводе да је 1974. године, у пустињи Данакил, недалеко од тромеђе Еритреје, Џибутија и Етиопије, пронађен женски скелет Луси, старости 3,2 милиона година. Овај примерак аустралопитекус афаренсиса, најстарије особе тог времена, добио је назив по песми Битлса „Луси, на небу са дијамантима”, која се у то време непрестано вртела у археолошком кампу истраживача. Тада је и створена хипотеза да овај више хиљада километара дуги део источне Африке , који се популарно назива Напукла долина (Rift Valley), представља колевку човечанства.
Напукла долина са ендемском врстом бабуна-џеладе
Већини је познато да Етиопија слови и као земља настанка кафе. По још увек присутном предању, пре више од хиљаду година, пастир по имену Калди приметио је да му се козе чудно понашају, након што су обрстиле грмље са дивљим, црвеним бобицама. Набрао их је и однео у оближњи манастир. Калуђери су рекли да је то ђавољев производ и бацили су црвене бобице у ватру. Тада је кафа замирисала, а преплашени калуђери су је ставили у воду, како не би потпуно изгорела. Након тога, дуго су пили црни напитак, осећајући се посебно расположеним и одморним. Истинитост ове приче нико више не жели да проверава, али на југоистоку Етиопије и данас постоји провинција Кафа, док се највећи ланац кафетерија у Адису назива Калдис.
У крви Етиопљана је да пешаче више десетина километара дневно и збуњено гледају Европљане, када избегавају да иду пешке. Можда због тога што су стално у покрету, или миленијумског живљења на надморској висини преко 2000 метара и обреденог пијења кафе, три пута дневно, проблем умора за њих не постоји. Вероватно су то разлози и за бројне победе Етиопљана на међународним маратонима. Једна од њих, била је и на последњем, Београдском маратону, у нашој Дунавској равници. То поново потврђује хиљадугодишњу етиопску издржљивост и способност прилагођавања новим изазовима, који тек предстоје Африци.
На крају и појашњење назива „Јосиф Тито у Абисинији”. Етиопија, у којој је Тито својевремено боравио, више не постоји. Еритреја се 1993. године одвојила, па је данашња Етиопија, нешто умањена, без дела територије, који излази на Црвено море. Архаичан назив Абисинија, као географски појам, обухвата и Еритреју, тако да би то била најближа одредница некадашње Етиопије, која је овде описана.