Tekstovi Dragana Momčilovića
Јосиф Тито у Абисинији
У сећање на Здравка Бисића са којим сам провео најлепше тренутке у Африци.
Први утисци
„Над Адис Абебом, као и над целом Етиопијом, круже стално птице грабљивице. Ко год дигне очи к небу, оне су ту. Лебде у круг, затим се залете на земљу, зграбе плен и опет узлете изнад еукалиптуса који расту у густим редовима у свим улицама Адис Абебе. Оне су стално присутне, у непрекидном лову за храном. Небо изнад Адис Абебе, не може се замислити без њих. Од пре неколико дана њихов број се проредио. Соколови и мање птице још су ту, али велики лешинари, некуда су отишли. Борбе су почеле”.
Још пре објављивања првог, званичног саопштења о крвавим сукобима код Мекелеа (север Етиопије), овако је извештавао Душан Тимотијевић, стални дописник „Политике” из Адиса и то далеког 28. новембра 1935, када је управо почињала италијанска инвазија на Етиопију. После шест година неуспешног ратовања, Мусолини није успео да покори Етиопију, због чега Етиопљани увек поносно истичу да су једина држава у Африци, која никада није била колонизована. Приликом победоносног уласка у етиопску престоницу, 5. маја 1941, цар Хаиле Селасије даје мудру прокламацију у којој апелује суграђанима да се не свете за раније злочине, већ да „поштеде животе Италијана, који се предају”.
И после више од седамдесет година, небо над Адис Абебом се није много променило. Птице грабљивице и даље лете у круг, спремне да вам узму преостали залогај из тањира, док безбрижно седите у некој летњој башти, на ободу етиопске престонице. Ипак, данас Адис преставља модеран афрички град са више савремених, стаклених облакодера, као и са низом недовршених зграда, које само указују да је економска криза још присутна у овој перспективној, али и једној од најсиромашнијих држава Црног континета. То сигурно може да вам потврди и касна вечерња шетња, када морате да прођете поред десетина, разбацаних, уличних спавача, који умотани у најлонске кесе и крпе леже уз зидове кућа, очекујући нови дан у нади да ће пронаћи било какав посао.
Обелисци из периода аксумитске цивилизације-гробнице етиопска престоница.
Адис Абеба, што у преводу са амхарског, заничног етиопског језика значи „Нови цвет”, стара је нешто више од стодвадесет година. Основао ју је цар Менелик II (стриц Хаила Селасија) и то под значајним утицајем своје супруге, царице Таиту, која је ту волела да долази на купање у топлим, вулканским изворима, чија се вода и данас користи у базенима престижних хотела у Адису. Ранија етиопска престоница налазила се на оближњем брду Ентото на надморској висини од 2500 метара. Када је практично посечена сва шума у близини царске палате, која и данас постоји, иако је направљена од блата и прућа, „Менелик -ујединитељ етиопских народа” донео је одлуку 1887. године да оснује нову престоницу на пространом, оближњем платоу, надморске висине 2200 метара.
Кратка историја Етиопије
Пре него што се приступи прегледу савремене прошлости ове афричке државе, која данас има преко осамдесет милиона становника и налази се у централном делу Рога Африке, потребно је етимолошки разјаснити шта представља појам Етиопија. Према угледном историчару, професору Ричарду Панкрасту, то је старо грчко име, које обухвата области јужно од Египта, а у буквалном, Хомеровом значењу представља „земљу препланулих лица”. У античкој Грчкој се веровало да се она налази на крају света и да је настањена „беспрекорним Етиопљанима”, које, повремено, посећују богови. Због тога, и знатно касније, у четвртом веку наше ере владаоци Аксумитског краљевства, најраније хришћанске државе у Африци, себе су називали „краљевима Етиопије”. У то време, Аксумитско царство представљало је једину државу у Африци са сопственим писмом на староетиопском језику Гез, који се и данас употрбљава у обредима Етиопске православне цркве.
Док је Етиопија, историјско име једне од најстаријих афричких држава, Абисинија представља више географски појам, који долази од арапске речи „хабеш”, што посредно значи „мешавина народа”, који су били настањени у
оближњим земљама преко Црвеног мора и Аденског залива. Тај назив, конкретно се односио на једно арапско племе из претхришћанског доба, које је било насељено на северноисточном делу данашње Етиопије. Ова област, коју је још Прoрок Мухамед назвао „земља праведних”, имала је јединствено место у раном развоју исламске религије. Она је пружила уточиште прогоњеним ученицима Мухамеда, који су, прелазећи Црвено море, преносили својим наследницима завештање да „Абисинце оставе да живе у миру”.
Капела Марије Ционске у којој Етиопска црква чува заветни ковчег