IV2

Dušan Genc: Sećanje na Bubu D.

Evo "literata" je pokušao, pa šta ispadne.

Prvo sam se dvoumio iz straha koliko to može da bude valjano, a posle, mislim, sve su to moji drugovi, razumeće ako ne bude baš savršeno, a i moje iskustvo sa svirki mi je pomoglo jer sam ispočetka i na bini imao slične strahove i savladavao ih: Pokaži se. To si samo ti sa svojim vrlinama i manama, niko nije savršen. I uradih tako...Naravno,  sve ovo je plod moje mašte, ali realni događaji su bili veoma slični, i sve je moglo tačno ovako da se desi.

Dakle, bilo je to ovako:

Pobeg’o sam s časa samo zato što je bio lep dan (maturant sam, pa mi se može). Zvezda upekla, skoro da bi se moglo na Tamiš, na kupanje, a tek je kraj maja. Gde ću, šta ću, ’ajde pravo u „Lovac“. A u „Lovcu“ gužva, dim i galama. Rmpalija za šankom, poluokrenut,  žustro raspravlja sa sićušnim ćelavkom koji sedi za stolom ispod televizora o tome ko je bolji - Zvezda ili Partizan. Ostali se povremeno uključuju i „argumentima“ pomažu jednu ili drugu sranu. Neki starkelja, nezainteresovan,  u ćošku, čita „Pančevac“. Nije baš neko društvo, pomislih, a ko je bolji već odavno znam. „Zvezda“.

Na izlazu iz „Lovca“ neodlučno zjaknuh levo, pa desno. Desno sigurno neću,  a levo je značilo - u „grad“...  Ne znam... Tada mi na um pade spasonosna misao. Drvenica Buba, je sigurno kod kuće, bolesna je već nekoliko dana, a matorci su još na poslu. Tu mi je, pod nosom, u zgradi u „pasažu“, a gotovo uvek znala je da ponudi neko pićence.
Zakoračih sa trotoara na tursku kaldrmu da pređem ulicu. Na ćošku kod pošte, Pobra je revnosno regulisao saobraćaj. Da li zato što sam gledao u Pobru ili me je Bog kaznio zbog trenutno grešnih misli u odnosu na sisatu crnku iz II-2, tek, tako sam izvio nogu, da sam glasno jeknuo i umalo pao. Hramajući, stigoh do ulaza u zgradu. Na stepeništu je mračno, sigurno je pregorela sijalica, ili ne daj bože, nema sruje. Pomažući se gelenderom, u mraku, krenuh nagore...Ali, to nije bio sav moj bol. Jutros sam se pri brijanju baš gadno posek’o, pa me obraz peče k’o sam đavo. Kaže ćale: „ Obrij se, nemoj da mi u školu ideš neuredan, a i kosu bi mog’o da skratiš vidi na šta ličiš.“ „Ma, šta ti je, tata, svi puštaju kosu", spremno sam odgovorio i na tome se završilo. Rek’o on, reko ja...

Iz nekog stana zamirisa punjena paprika, pa me stomak trenutno podseti, da sam umesto užine kupio kutiju „57“, a „57“su jedino u celoj SFRJ pakovali naopako, cigarete okrenute filterom na dole, kažu, iz higijenskih razloga. Zato se desilo da je Moconja jednom, u žurbi, upalio filter... Miris paprike, da li si siguran Dušane? To je letnje jelo. A onda se setih da sam jutros kroz izlog samoposluge „Kod Trubača“ video, kako mi se smeši crveni  paradajz, i svetlo žuta paprika, a na kartonu bila vidno ispisana poruka: IZ MAKEDONIJE IZ STAKLENIKA, upozoravala je muštrije da bi trebalo da dobro odreše kesu...

Zvono radi, znači  ima struje. Vrata mi žmirkajući otvara Bata, Ljubicin mlađi brat. „Evo ti Genc“ doviknu Bata i glavom mi pokaza prema sobi odakle se čula prigušena muzika. Na stolu desno, stajala je vaza sa ružama, pa na brzinu izvadih jednu, i kavaljerski nastavih ka sobi. Miris kafe (ne znam koje), duvana i domaće rakije, učiniše da zaboravim na punjenu papriku. Kad sam otvorio vrata čekalo me je zaista neočekivano IZNENAĐENJE!!! Pirke i Mića Jovanov, zavaljeni u stolicama, sa iskeženim osmesima od uva do uva, piju kafu i puše. Moj brilijantni um je istog časa ukapirao: „I ovi su furnuli“... „Ej, budalo, kako me je od milošte zvao Pirke, pa to su moje ruže“. „Da, one što si ukr’o s groblja“ dobaci Mića i poče da se valja od smeha. Prečuvši neprimerene primedbe ja se uputih ka Ljubici, koja je podavijenih nogu sedela na kauču. Sa ruže je još izdajnički kapala voda, ali Bubi sve to nije smetalo. Zadovoljno se smešila...“Sluuušate sada, studio-B, studio-B, studio –B“, oglasi se džingl sa radia, a ja pomislih: „Uživaj, kretenu, u ovim trenucima, ovo se nikada više neće ponoviti...“

dalje