Tekstovi Raše Aleksića

ФИЛМ

Део нашег града у коме се налази Гимназија, у  време када смо је ми похађали,  представљао је очувану културно-историјску  целину, коју су делимично нарушавале само две типичне, соцреалистичке вишеспратнице.  То је била зграда на тргу у којој се налази „Ловац“ и друга , при дну Улице Игњата Барајевца. У њима су живели Жика Ђујић и Мирослав Јокановић из IV8 и Лаза Вујанић из IV9, на чему смо им сви завидели. Могли су ујутру најдуже да спавају и да устану тек кад чују школско звоно, а и зезали смо их говорећи да кеве могу да им шапућу из стана, кроз прозор учионице.

Због своје аутентичности овај су крај често походиле филмске и ТВ екипе које су онда, а и касније, овде снимале телевизијске драме, серије а и филмове. Тада није било ништа необично да из учионице, пратећи наставу, крајичком ока гледамо како неки лик, само са боксерицама и  дугачким чарапама на себи, носећи у рукама одело, искаче кроз прозор приземне куће са друге стране и трчећи, нестаје низ Улицу Вука Караџића. Одмах смо знали да се у крају опет нешто снима. На одмору смо утврдили да је ову „захтевну“ улогу играо  Стојан Ристић Нерон, глумац и секретар овдашњег „Атељеа младих“. Пошто је сцена понављана више пута по сунчаном али прохладном јесењем дану, мислим да му више није падало на памет да глуми швалера, чак ни у приватном животу.

Почетком јесени 1971. године, подно Миноритског самостана, на средини Барајевчеве, сакупило се мноштво људи са техником и  опремом, ради снимања  филма „Шешир професора Косте Вујића“. Центар свих догађања и место са ког смо најбоље могли да видимо шта се дешава са обе стране камере, био је простор испред неугледног, оронулог подрума пића „Прокупац“, поред чијег улаза  су  свакодневно, локални алкоси, седећи на преврнутим гајбама, испијали флаше панчевачког „Светлог пива“. Мића, који је управо тада у „Атељеу“ започињао глумачку каријеру, набацио нам  је преко Нерона „страва“ посао. Наиме, Пирке, Генц, он и ја смо за туру пића, којом нас је частио Пера Штиклер, шеф сале у „Парку“, из овог ресторана једва  донели две потешке,  дрвене жардињере са  лијандерима. Оне су одмах постављене са обе стране улаза у подрум, изнад кога је стаклена фирма, на којој је писало „Прокупац“,  прекривена  натписом на дрвеној табли „Крчма Србија“. Неколико кафанских столова и столица постављених  на калдурму поред импровизоване оградице, учинило је да се одједном  нађемо у амбијенту српске вароши с краја 19. века. Тих неколико дана користили смо сваки одмор или празан час, да посматрамо снимање и видимо главну звезду Пају Вуjсића, који је играо професора Вујића. Њега сам запамтио из  филмова „Мачак под шлемом“, који сам као клинац гледао у „Војводини“ и „Битка на Неретви“, на чије смо приказивање  у Дому културе,  долазили организовано из Гимназије. Смејали смо се гледајући га како је при сваком поновном  снимању сцене,  морао да поједе по порцију пилећих батака,  што му очигледно, није тешко падало, јер је са тим настављао и у паузама. Ученике су играли млади, непознати глумци Воја  Брајовић, Јосиф Татић, Горан Султановић, Милан Михајловић и др. Кадрови за овај филм снимали су се и у околним улицама, кафани „Крагујевац“, која је само за ову прилику добила  башту и  у згради старе техничке школе. Она се налазила  на  тргу, одмах поред католичке цркве и у њој се, тих година, одржавала настава за ученике првих и других разреда Гимназије.

Када смо једног јутра дошли у школу и погледали низ улицу, била је необично тиха и пуста. Није више било столова и столица на калдрми, нити натписа „Крчма Србија“ изнад подрума. Негде су нестали и наши лијандери. Само су клошари поново били на својим местима, са којих бејаху прогнани на неколико   дана. Магија је нестала  али се тада  и родила идеја о панчевачкој Скадарлији. Међутим, са рушењем хотела „Штука“ и Каћурине штампарије, затварањем кафане “Крагујевац“ на углу Косовске и Улице Ђуре Јакшића и коначно, нестанком калдрме, остала је недосањани сан многих генерација, не само гимназијалаца.
И мада су у крају, који сада стручно зову „старо градско језгро“ касније  снимани култни српски и југословенски филмови: “Ко то тамо пева“, “Маратонци“, “Балкан експрес“и други, за нас је „Шешир“ увек остао број један, јер нисмо били само  сведоци његовог стварања већ и активни учесници. Макар и као носачи лијандера.

Због нарушавања „амбијеталне целине“ данас се  на тргу, који сада носи прелепо име Гимназијски и околним улицама, све мање снимају  филмови који носе патину прохујалих векова а више савремени, готово футуристички. Зграда у којој се налази „Ловац“ и она у Барајевчевој, додатно су наружене двоспратним надоградњама. Наспрам прозора зборнице одавно нема лепих, домаћински окречених, грађанских кућа са ајнфорима и мушкатлама у кибицфенстерима, са којих је наш пајтос Нерон, пре више од четири деценије, искакао  на улицу. Нема одавно ни њега. Још средином седамдесетих овде су подигнути  солитери, сада  руинирани и прекривени графитима. Није случајно баш ту, славни Ралф Фајнс, у свом редитељском првенцу, надреалном политичком трилеру „Кориолан“, снимао сцене најжећих борби. Боље кулисе заиста није могао да замисли. Са друге стране блока, код полуразрушене „Штуке“, пре њеног коначног пада, сниман је и први домаћи хорор, зомби филм „Зона Сумрака“. И овде су кулисе биле сувишне. „Штука“ је годинама била хорор, сама по себи.

dalje